ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ
ЗОНА БЕЗ ОЗОНА
У једном крају чудесног бескраја величанствене васељене која се састоји од око 100 милијарди галаксија и у којима се налази у просеку сто милијарди звезда и око сто милијарди планета пре 10 милијарди година образована је и наша галаксија – млечни пут. У том пространству пречника 80.000 светлосних године година (даљина коју светлост превали за годину дана преносећи се брзином од 300.000 км у секунди) пре око 5 милијарди година више уз ивицу него ка средини појавио се огроман облак космичког гаса и прашине претеча нашег Сунчевог система.
У Сунчевом систему пре 4,6 милијарди година на удаљености од 8 светлосниг минута од ужареног небеског тела Сунца, кондензовањем међузвезданог гаса и прашине формирала се једна планета – наша планета (Земља) и започела своју неуморну ротацију и око Сунца и око сопствене осе.
Даље хлађење масе било је праћено вулканским ерупцијама, набирањем и савијањем спољне коре пре свега збор неравномерног смањивања топлоте, уз стварање провалија и стњновитих узвишења. Активности вулкана допринеле су покретању воде, гасова и хемијских елемената што је био одлучујући корак у настајању живота.
Древна атмосфера састојала се од водене паре, угљендиоксида, метана, амонијака и водоника који се ту довољно дуго задржвао пре него што ће нестати у космичком пространству. Наведени госови били су изложени драстичним условима високој температури, учесталим снажним муљама и ултраљубичастој светлости које је несметано доспевал до површине Земље. Под оваквим условима дошло је до разлагања молекулла, тако да су се настали делићи опет спајали образујући нове комбинације и све сложеније молекуле.
Производи ове
ране хемије према писању Карла Сегана бивали су потом растварани у океанима
творећи својеврсну органску супу, чија се сложеност постепено повећавала све док
једног дана сасвим случајно, није дошло до настанка таквог молекула који је био
кадар да ствара грубе копије самог себе користећи као градивни материјал друге
молекуле из супе. Био је то најранији предак дезоксирибонуклеинске киселине,
ДНК, врхунског молекула живота на Земљи. Све успешније репродукције молекула
била је праћена њиховим даљим узајамним повезивањем што је довело до стварања
првих молекулских колектива односсно првих ћелија.
Оваква претпоставка појаве живота на Земљи нашла је експерименталну потврду захваљујући генијалним радовима Стенли Милера са Колубија универзитета у САД, који је смешу метана, амонијака, водоника и водене паре, 1955. године подвргао високонапонским пражњењима. У хемиском суду се најпре само наизглед, није дешавало ништа, али су после десетак минута низ зидове потекли сићушни потоци. Са ппротеком времена суд је бивао све тамнији, а на зидовима се почела хватати смоласта смеђа супстанција богата сложеним прганским молекулима међу којима су се налазиле и компоненте беланчевина и нуклеинских киселина.
Ови епохални резултати који су допринели склапању слике о појави живота на Земљи не смеју никога разочарати због чињенице што из хемијске посуде није измилео никакав организам. Наиме, ови експерименти се врше тек 40 година што је заиста занемарљиво у односу на 4 милијарде година колико је природа експериментисала. Радови Стенли Милера допринели су напуштању прилично распрострањене идеје о преносу живота космичким честицама. Она је данас скоро у потпуности одбачена и са доста сигурности се може тврдити да у ближем космосу нема супстанција чији би се настанак могао езати са животима активностима земаљског типа. У прилог овоме говоре и резултати истраживања материјала донетог са Месеца у којима нису нађене молекулске структуре карактеристичне за живу супстанцију.
Више од четири милијарди година по појави живота владајући организми биле су плаво-зелене алге коју су уточиште и заштиту од смртоносних ултраљубичастиог зрачења нашле у океанским пространствима. Ове алге су чудедсним процесом фотосинтеезе започеле производњу кисеоника чиме су створени услови за бујање мноштва нових облика живота. Овај догађај који се збио пре око 500 милиона година добио је назив камбријска експлозија. После ње у водама су настале прве рибе и брви кичмењаци, а када је гужва у морима и океанима постала поприлична, биљке су започеле са колонизацијом копна ре око 400 милона година.
Вероватно су после биљака морску средину покушавали да напусте и неки радознали или прогањени животињски организми који су нажалост дочекивани смртносним ултраљубичастим зрацима. Морало се значи сачекати да кисеоник чија је производња све више расла, оформи танак заштитни слој данас познат као озонски омотач, као и да се остваре друге промене вероватно везане за начин дисања. Озон је у ваздуху и данс присутан и његова концентрација у приземном слоју ваздуха достиже 0,00001% док се највећа концентрација од 8 делова на милион делова ваздуга налази на висини од 20 до 25 км.
Озон у приземном слоју ваздуха је више штетан него користан. Име озон потиче од грчке речи озо што у реводу значи миришем. Карактеристичан пријатан мирис после пролежних и летњих грмљавина приписује се управо овом гасу. Такође се сматра да бељењу платна простртог по ливаддама такође доприноси озон. Овај гас је важна компонента фотохемијског смога који посебно у летњем периоду и у рану јесен представља проблем великих градова са развијеним саобраћајем због штетног деловања на људе, псе и птице.
Фотохемијски смог испољава штетно дејство и на биљке посебно на салату, купус, спанаћ, пасуљ, цвеклу, винову лозу. У почетку долази до бубрења листова, који су у канијој фази преливају сребрнастом или бронзаном бојом, после чега биљка наглно вене. У националном парку Сан Бернардино, удаљеном свега 100 километара од Лос Анђелеса, смог је ''убио'' око 50.000 хектара црногоричне шуме. Овај смог изазива корозију метала и елеменат грашевина, пуцање боја, гумених и синтетичких производа, и оштећује одећу и обућу.
Озон у горњим слојевима атмосфере настаје као резултат раздвајања молекула кисеоника под дејством сунчевог зрачења и удруживањем насталих атома кисеоника са неразложеним молекулима кисеоника. И поред тога што је слој озона изузетно танак, јер када би се сва количина усредсредила на површину Земље образовани слој не би био дебљи од 2мм на екватору, односно 4мм на половима, оно готово у потпуности упија за више животиње и човека штетно ултраљубичасто зрачење, а пропушта зрачење корисно за човека, а погубно за микроорганизме. Будући да ће са Сунца иста количина енергије доспевати и нареддних 11 милијарди година необично је важно сачувати Земљин озонски омотач.
Научници су
још 1974. године указивали на чињеницу да једињења поната као фреони састављени
од атома флуора, хлора и углљеника могу из тропасфере доспети у стратосферу и ту
допринети снижавању концентрације озона. Наиме, под дејством енергије сунчевог
зрачења у стратосфери се из молекула фреона ослобађа хлор, а само један атом
хлора може да уништи између 1.000 и 10.000 молекула озона. На самом почетку
примене фреона, некорозивних неотровних и незапаљивих једињења јефтине
производње, почетком тридесетих година овог века, велике количине су се
употребљавале као радне течности (пропеленти) за препарате тима аеросол-спреј.
Каснијих година ова једињења су све све више и више користила као пропеленти, па
су директно доспевали у атмосферу. Према подацима Уједињених нација из 1986.
године, САД су произвеле више од 100 хиљада тона фреона које ће остати да лебде
на висинама од 12 до 50 км. изнад Земље наредних педесет, до сто година. Велику
опасност за озонски омотач представља и метал бромид који се користи у
пољопривреди зато што га разара 30 до 60 пута брже него хлор из фреона.
Услед деловања фреона, метил-бромида као и азотових оксида насталих сагоревањем авионског горива, 1979. године су над зоном Антартика појавила област са умањеном количином озона, озонска рупа или зона без озона. Њена локализација као и одређивање димензија уследила је 1986. године када је рупа већ имала рамере више од 10 милиона квадратних километара стратосферског простра (величина Европе). Наравно, не ради се о класичној рупи, простору где нема озона, јер се то спречава преласком озона из области већих концетрација у области где су оне смањене, већ о смањењу дебљине озонског омотача. Потпуно настајање озонског слоја оставило би сва жива бића без заштите и филм о развоју живота био би враћен на сам почетак и тиме поништен огроман труд природе, јер живот није случајна појава. Наиме, треба подсетити да је већа вероватноћа да ће неки мајмун насумице ударајући по писаћој машини случајно написати Шекспиров шездесет шести сонет од случајног настанка живота.
Већ стотинама хиљада година над Антартиком и Артиком у време поларне ноћи ветрови ковитлају огромее масе ваздуха стварјући поларни вртлог. Ваздушне струје грандиозних снага витлају континентима и океанима терајући попут велике метле према половима честице прашине, чађи, издувних гасова, дима. У бледој измаглици поларне ноћи све се то нагомилава над просторима полова. Ниске температуре од тих честица стварају ледене кристале за које се лепе молекули фреона. Ако се вртлог не распрши, ако ваздушне масе остану над тим просторима Сунце ће растопити ледене кристале и активирати хлор у фреону и тиме озбиљно нарушити преостали озонски слој.
Нарушавањем озонског слоја може изазвати климатсе промене, али су далеко важнији штетни биолошки утицају међу које спада и рак коже, због продирања штетних ултраљубичастих зрака. Озонски омотач који је за дест одсто тањи него педесетих ходина подразумева повећање ултраљубичастог зрачења за 15. Смањење озона у ваздушном омотачу је разлог за опрезност али то још увек не значи да треба остати затворен у кући или облачити свемирско одело пре изласка напоље. Када се налазимо напољу у време појачаног зрачења од 10 – 15 часова потребно је обући одећу која штити. То значи густо – ткану одећу и шешире са широким ободом. качкети, шеширићи, капе за безбол какве најчешће носе деца – нису довољна заштита јер уз њих, веома осетљиве учне шкољке остају потпуно пткривене.
Лети, када се обично носе мајице и хаљине без рукаца открвене делове тела треба заштитити кремо за сунчање са фактором заштите најмање 15, а време проведено на јаком сунцу потребно је свести на најкраће могуће. Повећано учтраљубичасто зрачење може међутим имати и позитивне ефекте који се огледају у повећаној синтези витамина Д што би код људи који живе у северним земљама дугим зимама утицало на смањење анитеминозе. Исто тако, помогло би им да се брже навикну на пролеће, а истовремено би код њих смањио и опекотне од Сунца.
Данашњи становници наше планетеиспољавају такво дејство на природу као што би то чинило 40 – 50 милијарди људи каменог доба. О томе да повлачење живота са планете Земље није празна прича сведоче многи подаци. Лав је са европског континента нестао у првом веку пре наше ере, а од тада је изумрло више о 120 врста сисара и око 15о врста птица. Данас је озбиљно угрожено више од 25.000 биљних врста и више од хиљаду врста кичмењака. У зоолошком врту града Њујорка налази се гробље у коме је са 225 споменика означен број животињских врста које су услед чпвекове делатности настале са Северно Америчког континента у последњих 300 година.
Због свега наведеног чини се да покушај природе да човек, биће са великим мозгом направи дугорочним успешним становником Земље није био успешан. То, колико ће мо опстати на Земљи зависи од свих нас.
проф. др Драган Веселиновић
____________________________________________________________________________________________________
Баштина 32
ЗЕМЉА - НАШЕ НАСЛЕЂЕ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ УЗДАРЈЕ ЈЕРОТИЋЕВИМ ДАРОВИМА КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗЕМЉИШНОГ ПОКРИВАЧА
КВАЛИТЕТНА БАЈНОБАШТАНСКА ГЛИНА ЗОНА БЕЗ ОЗОНА ПОТОЧАРА У НОВОМ РУХУ ЗЕМЉА У ТРАДИЦИОНАЛНОМ НАСЛЕЂУ – КУЛТУРИ
ГЛИНА ПРОТИВ ОТРОВА БАЈНОБАШТАНИ ВОЛЕ ВРХУНСКУ УМЕТНОСТ СЛОБОДАН РОГИЋ ПРВИ ИНИЦИЈАТОР КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СВЕТИСЛАВА БАСАРЕ
ДУГ ПРИЈАТЕЉУ И УМЕТНИКУ МАЛИ ЧУВАР О ЗЛАКУСКОЈ ГРНЧАРИЈИ И ЊЕНОМ ЗНАЧАЈУ ЗА ЕТНОЛОШКА И АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА