ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ
Биљана Ђорђевић Богдановић, археолог
О ЗЛАКУСКОЈ
ГРНЧАРИЈИ И ЊЕНОМ ЗНАЧАЈУ ЗА ЕТНОЛОШКА И АРХЕОЛОШКА
ИСТРАЖИВАЊА
Надалеко чувена по свом квалитету, грнчарија ужичког краја је већ почетком овог века постала занимљива и за научнике. 0 њој је још 1909. године Живко Јоксимовић писао у Српском етнографском зборнику. Већ 1936, Бисенија Перуничић своје интересовање усредсређује баш на злакуске лонце, док је најисцрпнији и најпотпунији запис о њима начинила Наталија Благојевић 1973. године у Ужичком зборнику. Последњи до сада објављени етнографски приказ рада злакуских грнчара дала је 1983. године Босиљка Росић, а Персида Томић је исте године у својој монографији "Грнчарство у Србији" објединила сва дотадашња знања о овој теми.
Почетком деведесетих година и археолози су се заинтересовали за начин израде злакуске грнчарије, који представља свакако најархаичнију грнчарску технику данас познату у Европи. Поређењем ове грнчарије и технологије која је примењена у њеном настајању са знањима која имамо о праисторијској, нарочито керамици гвозденог доба могу се добити интересантни и за науку корисни резултати.
Специфичност грнчарије о којој је реч је, како у материјалу који се користи за израду лонаца, тако и у самом начину израде. Савршена комбинација глине (гњиле) која се довози из села Врањани и калцита (врсте) који се копа у селу Рупељеву, у идеалном односу 1:1, омогућила је настанак грнчарије која опстаје вековима. Чак и у условима савременог начина живота, када их је мода металног посуђа, могло би се рећи неправедно потиснула, злакуски лонци успели су да опстану и да сваким даном све више оправдавају своје постојање.
Специфичност израде ових лонаца посебно је значајна за етнолошка и археолошка истраживања. Ручно грнчарско витло, какво се данас користи у Злакуси, задржало се на Балкану још само у неким деловима Хрватске и Босне и Херцеговине. Подаци који говоре о његовом постојању у Шпанији и Португалији стари су неколико деценија, па је могуће да је брза модернизација у последњих двадесет година довела до изумирања овог заната и на крајњем западу Европе. Без обзира на то да ли је ова претпоставка тачна или не, Злакуса свакако представља, ако не последњи, оно бар један од последњих бастиона ручног витла у Европи.
Ручно грнчарско витло израђује се од дрвета. На Балкану су позната четири различита типа, од којих је злакуски најкомпликованији. Састоји се од округлог точка пречника 33 цм и дебљине 5 цм насађеног на осовину висине 22 цм, која пролази кроз крст чији су краци повезани са точком стубићима висине 14 цм. Цела конструкција уграђена је на основу која јој омогућава стабилност.
Након припреме, комадом глине у облику погаче грнчар започиње израду дна посуде и градњу зидова. Спиралним додавањем нових комада глине у облику кобасице званих „суџук" наставља да гради посуду коју ће посебним алатом и окретањем витла једном руком дорадити. Алат којим се том приликом користи начињен је од природних материјала који су и праисторијском грнчару могли бити доступни. „Бочило" је конусно парче дрвета којим се суд са унутрашње стране „бочи", односно даје му се заобљена форма и уједначује дебљина зидова у исто време. „Кустура" или „костура" је дрвени нож којим се скида вишак глине. „Руб" је комад крпе или коже којим се формира обод, а суд са спољне стране глади. „Шараљка" је зарезани дрвени штапић (данас је то метални зупчаник) којим се посуда украшава.
Печење овако направљених судова још једна је специфичност рада злакуских грнчара. После неколико дана сушења на ваздуху и димљења у сушионици приступа се печењу на отвореној ватри. Судови се положе на равно тло, на подлогу од дрвених облица. Читава конструкција опколи се и прекрије дрвеним облицама и грањем и запали. Процес печења траје док судови не побеле. Изненађујућа је ефикасност овог метода с обзиром на то да је минимална температура потребна за печење керамике 600-700°Ц и с обзиром на то да су посуде на овај начин ватри изложене неравномерно. Готове посуде доброг су квалитета, отпорне на ватру и чврсте, тако да су се задржале у употреби без обзира на судове од других материјала који су данас уобичајени.
Интересантно је да се овакав начин израде грнчарије баш овде очувао до данас. По сећању локалних грнчара, у ужичком крају грнчарство је било развијено последњих 300 година. У првој половини XIX века грнчари су били најбројнији баш у ужичком и златиборском срезу. Од укупно 189 грнчара у Србији, 71 је био из ужичког округа коме су припадала два поменута среза. Током последња два века, како су се прилике мењале и како се потреба за грнчаријом смањивала, а њу у домацинству замењивало емајлирано посуде, тако се и број грнчара смањивао. Занат се, међутим, до данас није угасио. Није случајно да је последње упориште грнчара у овом крају баш у Злакуси. Злакуски грнчари су једини опстали зато што су користили најбоље сировине и били највештији, што је резултирало најквалитетнијим лонцима за којима никада није престала тражња.
У селу Злакуси, на почетку Колоније, 1996. године, 6 грнчара бавило се овим занатом. Данас, захваљујући Колонији, у селу има више од 40 мајстора овог старог заната.
Никола
Кусовац, историчар уметности
У ЗНАКУ ТРАДИЦИЈЕ
Ако
науку, технику и технологију одређује прека потреба непрестаног напретка, каткад
и револуционарно скоковитог, онда се за уметност и културу може рећи да
подразумевају чврсто ослањање на традицију и процес мирне еволуције. Тако
гледано уметност керамике има најдубље, рекли бисмо, исконске корене. Стара је
колико и сам човек или човечанство. У ствари, први остаци материјалне културе
према којима се одређују стваралачка природа и домети тек усправљеног човека,
односно по којима се одређују почеци цивилизације, садрже се у првим плодовима
његових руку, у оружју, оруђу и посуђу којима се служио. Дакле, у првом реду,
ради се о предметима, тзв. артефактима, израђеним од трајног материјала, од
камена, кости и глине, потоње грнчарије и керамике, а сасвим ретко од дрвета и
коже, чији је век трајања много краћи.
У сваком
случају, историја керамике се у знатној мери поклапа са историјом човечанства и
развојем разних цивилизација, у којима без изузетка представља заједнички
именитељ. По томе, по свеопштој заступљености и трајању у свим цивилизацијама,
предмети од печене глине (грнчарија и керамика, употребна и уметничка),
представљају у континуитету
од искона најзначајније сведочанство човековог стварајућег духа. Из те чињенице
проистичу и посебност керамике и њен изузетан значај у историји свих друштвених
заједница, посебно оних древних, са дугом стваралачком традицијом. Управо свест
о значају такве традиције и жеља да се она очува, обогати, стваралачки освежи и
учини што познатијом, подстакла је академског сликара - керамичара Софију
Бунарџић да се при првом сусрету са народним грнчарима из села Злакусе, надомак
Ужица, прихвати тешког али обећавајућег задатка покретања једне професионалне
међународне колоније, која би поред уметника керамичара окупљала и друге
стручњаке, археологе, етнологе, ликовне критичаре, историчаре и теоретичаре
уметности. Тај сложени посао захтевао је дугу и озбиљну припрему.
Срећом, упорна и на сва искушења спремна, Софија Бунарџић је деценију потом, 1996, наум претворила у стварност. Тада се у питорескној Злакуси, око огња који је глину на вековима провераван грнчарски начин претварао у керамику, као у неком паганском ритуалу, окупило тринаесторо веома угледних, углавном водећих југословенских керамичара и четворо гостију, двоје из Бугарске и по један из Грчке и Аустрије. Био је то почетак који је јамчио трајање онда тек утемељене Међународне ликовне колоније керамике ЗЛАКУСА. Даље, каљена у годинама тешких ратних искушења, беспримерене изолације земље и сатанизације српског народа, ова Колонија не само што је опстала него се и потврдила као угледна ликовна смотра, шта више са већ хвале достојном традицијом.
У непрестаном напретку и расту Колонија је 2001. проширила своју делатност и, поред керамике, керамичарима омогућила да се огледају, користе или инспиришу и вештином обликовања стакла, у радионици за уметничку обраду стакла "Tiffany", власника Велимира Тошанића у селу Трипкова.
Софија Бунарџић
Софија Бунарџић, академски сликар-керамичар,
рођена 1955. године у Сплиту (Хрватска).
"Школу примјењене умјетности" у Сплиту,
одсек примењене графике, завршила је 1974. године у класи проф. Петра Јакелића.
Факултет примењених уметности у Београду завршила и дипломирала у класи проф.
Ђорђа Росића, 1979. године, на предмету керамички дизајн - одсек керамика и
стакло.
Имала 4 самосталне изложбе, 21 ауторску изложбу и више од 100 колективних жирираних изложби у земљи и иностранству. Учествовала је у раду 15 међународних колонија и симпозијума керамике.
Аутор пројекта "Керамика Злакуса" и идејни творац и организатор Међународне колоније уметничке керамике "Злакуса" Ужице. Уметници стварају уметничка дела на Међународној колонији уметничке керамике у јединственој техници у савременој керамици - техници названој "Злакуса" или "Софија-Злакуса".
Добитник више награда и признања, међу којима и Плакете УЛУПУДС-а (1996) за допринос афирмацији струке, и Плакете УЛУПУДС-а (2003) за стваралаштво, самосталну изложбу керамике под називом "Трагом ватре", приређену у августу 2003. године у Музеју "Старо село" у Сирогојну, као и за успешну реализацију Осме међународне колоније уметничке керамике "Злакуса 2003".
Члан УЛУПУДС-а од 1982. године. Први самостални уметник у Златиборском округу (Србија) од новембра 1981. године.
Професор је у Уметничкој школи у Ужицу, на одсеку уметничке керамике.
____________________________________________________________________________________________________
Баштина 32
ЗЕМЉА - НАШЕ НАСЛЕЂЕ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ УЗДАРЈЕ ЈЕРОТИЋЕВИМ ДАРОВИМА КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗЕМЉИШНОГ ПОКРИВАЧА
КВАЛИТЕТНА БАЈНОБАШТАНСКА ГЛИНА ЗОНА БЕЗ ОЗОНА ПОТОЧАРА У НОВОМ РУХУ ЗЕМЉА У ТРАДИЦИОНАЛНОМ НАСЛЕЂУ – КУЛТУРИ
ГЛИНА ПРОТИВ ОТРОВА БАЈНОБАШТАНИ ВОЛЕ ВРХУНСКУ УМЕТНОСТ СЛОБОДАН РОГИЋ ПРВИ ИНИЦИЈАТОР КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СВЕТИСЛАВА БАСАРЕ
ДУГ ПРИЈАТЕЉУ И УМЕТНИКУ МАЛИ ЧУВАР О ЗЛАКУСКОЈ ГРНЧАРИЈИ И ЊЕНОМ ЗНАЧАЈУ ЗА ЕТНОЛОШКА И АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА