ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ
Милан Туцовић, рођен је 1965. године у Пожеги, Србија. Дипломирао је вајарство на Факултету примењених уметности у Београду, 1991. Излагао је на више групних изложби у земљи и и ностранству. Живи и ради у Београду.
А у холу зграде Хидроелектране Бајна Башта изложбу му је поводом Дана европске баштине отворио књижевник Драган Данилов
МАЛИ ЧУВАР
СВЕТ ТАЈНИ И СНОВА МИЛАНА ТУЦОВИЋА
Маринкова Бара. Скренеш у улицу налево. Нижу се мале, али некако драге куће. Међу њима је једна скромна, у којој се налазио први атеље нашег Милана Туцовића. ''У њој је живела једна породица. Продавала је кикирики..'', сећа се сликар. У том крају живе радници, мајстори разних заната, сластичари и др. Обични људи, без имена.
Памтим дрвену ниску ограду. Ту је била башта у којој је бујно расло биље. Стара крушка је још рађала плодове. И дуња. У пролеће је снажно мирисао јоргован.
У
радној соби, на патосу, налазила се једна рупа. Као мали дечак, сликар нам је
показао како може да се кроз њу баца испрљана течност после прања четке. Кроз
прозор је падало млечно беличасто светло. Да ли је био дан облачан, не могу да
се сетим. Али, чини ми се, било је рано пролеће. На зидовима је било већ окачено
неколико слика, које су нам јасно наговештавале свет који ће градити наш
Туцовић. Птичје гнездо које је сликар донео из шуме свога завичаја, делови неких
машина, опруге, зупчаници, камење, шкољке, флаше необичних облика, и још многи
други предмети, стварали су чудесну атмосферу у тој невеликој соби. Овде је
Туцовић обликовао поетику свога сликарства. Неке слике не би настале, да није
било овога простора. Поготово ''Мали чувар''.
Дечак носи некакву металну торбицу. На поклопцу је написан број 21. Поред њега стоји стари дрвени ормарић. Доња фиока је затворена, а горња мало отворена: као да нам открива своју тајну... Када добро погледам, примећујем да је на вратанцима написан број 21, на плавој металној плочици за адресу. Као број на кући. Написано је и име дечака: Мијат Радић. И Горобиље, име завичаја нашег сликара. И дечји цртеж: чича Глиша... А нацртана је и црвена линија, као да нас упозорава на неку опасност... На ормарићу је неко оставио птичје гнездо са јајима. Нема птице. Поред њега је стари, али празан птичји кавез. На његовом врху се вијори мала заставица. Као на држави која се распада.
На горњем делу платна издвојен је други простор: фотографија одојчета, празна тиква која о концу виси, цртеж птице скитнице (која се не држи једног места, иако није птица селица)...
Сви ти предмети прецизно миметички приказани, заједно стварају ново значење, које рађа нову тајну. У овом атељеу слика ''Мали чувар'' настала је 1991. године, када је почео грађански рат у Југославији. Шта је желео да чува: Мали чувар? Јаја која су заборавиле птице скитнице, или своју кућу у облику ормарића? Или оно што се скрива у доњој фиоци?
Једног дана код њега је свратила стара газдарица. Када је на зиду загледала ову
тада тек насталу слику, викала је: ''Ах, то је мој Никола!'' Изненадио се и
сликар. Ко је тај Никола? Старица је почела да приповеда... У овој кући становао
је некада давно један младић, по имену Никола. За време Првог светског рата, као
мобилисани војник, отишао је на ратиште. Са острва Крфа, на коме је боравио ради
опоравка, послао је оцу писмо и своју фотографију. ''Био је фин човек, али имао
је једну болест од које није могао да се излечи. Био је клептоман. После смрти
родитеља, тихо је живео сам, и тихо је умро'', казивала му је старица.
Када се Туцовић договарао да изнајми ову кућу за атеље, дотадашњи подстанари почели су да чисте собе. Једног дана, када је навратио, затекао је како бацају кесе са смећем. Приметио је једну кесу пуну старих фотографија, које су тек тада нађене у једној соби. Замолио је да му ту кесу оставе. Из те гомиле изабрао је две фотографије, да би их искористио за своје радове. А то су биле фотографије извесног господина Николе, који је већ одавно умро у самоћи. «Нисам тада уопште знао чије су то фотографије. Изабрао сам баш две, на којима је тај Никола. Једна је из детињства, друга из младости», рекао ми је Туцовић. Николин живот, који је неприметно светлуцао и угасио се у нашој историји, сада је добио ново значење: Никола, сада по имену Мијат, са металном торбицом, стоји пред нама. И нас гледа.
А ни наш први сусрет није био, чини ми се, случајан.
Те 1991. године почела сам да преводим ''Ране јаде'', поетску аутобиографску књигу о детињству који је написо Данило Киш. Тог дана посетила сам госпођу Мирјану Миочиновић, која је инспирисала нашег писца. Без ње не би настала ни његова последња књига ''Енцикопедија мртвих''. Стан се налазио на трећем спрату у једној згради у улици Ранка Тајсића бр.40. У дневној соби био је дрвени, сасвим једноставан сто. Овде је Киш написао ''Ране јаде'', Кроз разне стаклене боце које су њих двоје доносили са путовања, пролазили су сунчеви зраци... У том тренутку неко је зазвонио. Појавио се са супругом Милом наш Туцовић, који је тада завршио скулптуру Данила Киша за дипломски рад. Дуго смо разговарали, као стари пријатељи. Улога писане речи је да да смисао и значење оним безименим бићима која у историји нестају – ова Кишова мисао нас је приближила.
Наш сликар, међутим, не даје смисао само безименим људима, већ и предметима,
који нису жива бића, али их је створила људска рука. Савремени сликар Леонид
Шејка, један од најважнијих Кишових пријатеља, има чувени циклус под називом
''Ђубриште'' што је сјајна метафора за двадесети век. И наш Туцовић често црпи
надахнуће из ђубришта. Објекат под називом ''У очекивању промене''
(1998) направљен је од дрвене кутије коју је сликар нашао у војном отпаду
надомак Београда. Насликана је девојка која гледа у даљину заједно са псом. У
доњем делу објекта уграђен је механизам који чине делови старог часовника:
зупчаници, опруге, шрафови и др. Све су то предмети које су ручно израдили стари
и искусни мајстори. Данас је наш свет препун смећа, предмета који су одбачени.
Иако су створени са одређеним смислом и наменом, они у ђубришту губе првобитни
смисао свога постојања. Тиме је поништено време њиховог настајања. ''Уграђивањем
тих ручно створених делова старог часовника хтео сам да им поново дам значење и
смисао постојања, у новом контексту'', објаснио ми је сликар. Зато увек тече
време у овој дрвеној кутији. Она је била сандук за муницију за време рата, коју
је уметник претворио у кутију наших молитви и снова.
Било је то једно пролећно поподне, на Новом Београду. Пролазила сам поред бувље пијаце ограђене металном оградом. Призор је био исти као на Шејкином ''Ђубришту''. Лонац без покопца, покварене лампе, жице, продужени гајтани, старе ципеле, сијалице... Ко зна ко ће их купити. Али продавци су их поређали по најлонској фолији. Неки су пензионери, неки радници на принудном одмору... Код трамвајске станице приметила сам поред капије кесу пуну старих фотографија. Узела сам једну слику. Свечаност у основној школи, негде на селу у Србији. Скоро двадесет дечака и девојчица, заједно са учитељем, гледа нас озбиљним погледом. На полеђини је мастилом написано 1937. И печат фотографске радње. Ту је било и слика венчања, као и слика детета у отменој хаљини... ''Да ли да их понесем Туцовићу? Одавно се нисмо видели...'' Док се колебам, трамвај већ долази... Вратила сам кесу поред ограде. Нисам морала да се журим, већ сам осетила да нећу моћи да поднесем тежину времена које још тече у тој кеси.
Ветар је био топао и јак. Ушла сам у трамвај и кроз прозор сам још једном погледала кесу. Трамвај је кренуо, она је из мог видика брзо нестала...
Понекад се сећам тога призора, и помало ми је жао. Могао би у атељеу наш сликар да оживи безимене људе са тих фотографија.
Шта је са оном старом кућом у Маринковој Бари? Где сада живи продавац кикирикија? Да ли ће заносно замирисати јоргован, када дође пролеће? У њој нема више атељеа. Али Милан Туцовић и даље чува тајне и снове у оним фиокама у ормарићу малог Мијата Радића, чувара који нас штити од узалудности, да нам се не угаси смисао живота.
Kajoko Jamasaki
____________________________________________________________________________________________________
Баштина 32
ЗЕМЉА - НАШЕ НАСЛЕЂЕ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ УЗДАРЈЕ ЈЕРОТИЋЕВИМ ДАРОВИМА КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗЕМЉИШНОГ ПОКРИВАЧА
КВАЛИТЕТНА БАЈНОБАШТАНСКА ГЛИНА ЗОНА БЕЗ ОЗОНА ПОТОЧАРА У НОВОМ РУХУ ЗЕМЉА У ТРАДИЦИОНАЛНОМ НАСЛЕЂУ – КУЛТУРИ
ГЛИНА ПРОТИВ ОТРОВА БАЈНОБАШТАНИ ВОЛЕ ВРХУНСКУ УМЕТНОСТ СЛОБОДАН РОГИЋ ПРВИ ИНИЦИЈАТОР КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СВЕТИСЛАВА БАСАРЕ
ДУГ ПРИЈАТЕЉУ И УМЕТНИКУ МАЛИ ЧУВАР О ЗЛАКУСКОЈ ГРНЧАРИЈИ И ЊЕНОМ ЗНАЧАЈУ ЗА ЕТНОЛОШКА И АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА