ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Доделом књижевне награде "Рачанска повеља" академику Владети Јеротићу за дела инспирисана и духом православља, у манастиру Рача код Бајне Баште завршена је духовна манифестација "Дани Раче украј Дрине".

УЗДАРЈЕ ЈЕРОТИЋЕВИМ ДАРОВИМА

Награду је Јеротићу уручио председник жирија, песник и академик Милосав Тешић. Јеротић је једанаести добитник овог престижног књижевног признање

Све што Владета Јеротић напише, или пак усмено изговори, било то изравније саопштено или не било, стављено је, такав је најопштији и крајњи утисак, у службу његовог настојања да се ненаметљиво подстакне човекова потреба за самопромишљањем и да се охрабри човеков напор не би ли се, у мери сопствене моћи, усправио у Богу, не би ли се у сложеном току људског обожења, тој Богом и рођењем понуђеној и недовршивој радњи, досегао простор духовне слободе и пуноће, односно не би ли се истински осетио дах смислености живљења, прожет божанским трепетом. Повеља - Владети Јеротићу

Владета Јеротић (по основном занимању неуропсихијатар и психотерапеут), референт на мноштву светски значајних психијатријских и психотерапеутских конгреса, као и сарадник Јунговог института у Цириху), далеко је, својим стваралачким делом и хуманистичком јавном активношћу, у неку руку и мисионарском, надмашио – али никад га не губећи из вида – обавезе и налоге свог исходишног позива. Зарад указивања на разноврсност и вишесмерну разгранатост Јеротићевог трагалачко – стваралачког рада, поменимо из његове толико обимне библиографије макар ова дела: Психоанализа и култура, Болест и стварање, Између ауторитета и слободе, Неуротичне појаве нашег времена, Дарови наших рођака, Вера и нација, Мистичка стања, Психолошко и религиозно биће човека, Учење светог Јована Лествичника и наше време, Хришћанство и психолошки проблеми човека, Индивидуација и/или обожење...

Понирући у дубину човекове психе, дотичући се и њених најзатуренијих кутака, а тумачећи и оно што се назива колективно несвесним, Владета Јеротић, уз велико психијатријско знање и искуство, трагалачки залази у разнолика поља људских сазнања, суверено се крећући, и синхроно и дијахроно, по сферама антрополошких, филозофских, теолошких, књижевних, историјских, социолошких и етичких спознаја. Никад се, што треба посебно истаћи, у таквом Јеротићевом Раду не губи његов хумани истраживачки нерв, нешто што, уз ауторову свест о трагизму људског постојања, делује верски стишано, присно, сародно, сверазумевајуће, али, по потреби, и ненаметљиво поучно, тј. никад заповедно моралистички. (Узгред речено, понекад нас – али за наше добро – Владета Јеротић забезекне или чак и оледи својим тумачењем неког сложеног психолошког проблема.) Уз веру у Божију промисао и Спасење, засновано првенствено на темељима православне теологије, он уверљиво осмишљава своју упитаност пред тајнама свата и земаљског живота, али и одбија наопака устројства и присилно наметнуте механизме у организацији људског живота, неретко бивајући засновано скептичан или и критичан према наоко прихватљивим, а у ствари исхитреним, неретко и насилничким, начинима људског деловања, првенствено оним идеолошко – политичке природе, ма које врсте та природа била. Послушајмо, у том смислу, а имајући у виду нашу савременост, садашњу и додирно предсадашњу, шта о њој мисли и чему нас учи Владета Јеротић у есејима Укорењивање и искорењивање српског народа и Сеобе као психолошки и антрополошки проблем: ''Сувишно је, штетно је и узалудно је гајити идеје о светској завери против Срба и српског народа. Чак и када би ова идеја, која је нарасла код Срба до параноичности, била тачна, моје хришћанско, православно осећање сажаљења, саосећање и сапатња са свим осталим хришћанским народима, као уосталом и са свим осталим народима света који пате (...) не дозвољава ми да било кога осуђујем или анатемишем, свастан апокалиптичног ужаса пред којим се данас налази цео свет, у првом реду оне земље хришћанства које су биле од Бога највише позване да проносе светом благу вест Јеванђеља и Христове љубави'' – и: ''Садашње време систоле треба да означи преовладавање рационалног над деструктивно ирационалним у бићу српског народа, скупљање и концентрисање свих преосталих снага на јачању историјске самосвести, што значи и индентитета и аутономије српског бића. Једном речи, систола српског срца данас мора бити испуњена вољом за смислом, препознавањем и потврђивањем његове, од Бога му додељене улоге, према надахнутим речима Александра Солжењицина: ''Сваки, па и онај најмањи народ – непоновљив је траг Божије замисли''.

Јеротићеви књижевноесејистички радови дали су изразит допринос изучавањусрпске књижевности, не само оригиналношћу у тумачењу појединих књижевних дела или поетике одређеног писца него и увођењем психолошко – психијатријске методе у естетско сагледавање књижевне уметности. Од антологијског су значаја, на пример, његови есеји: Доситеј Обрадовић – између православља и западне просвећености, ''Можда спава'' – љубав и меланхолија код Диса, Момчило Настасијевић и његова прича '' Запис о даровима моје рођаке Марије''. Оно што по природи ствари не захвата нити јој се даде за захвати књижевнокритичка или књижевнотеоријска мисао, то се чудесно отвара пред сабраном, разборитом и проницљивим психијатриско – духовном, и душевном, мишљу Владете Јеротића. Он нам, на пример, у завршним реченицама поменутог есеја о Дисовој песми ''Можда спава'', саопштава нешто што смо можда и сами подсвесно знали или прећутно осећали, али никако нисмо успевали да јасно формулишемо, особито не у виду откривалачке мисли: ''Дис је схватио'' – вели он – ''нешто што је у животу најтеже схватити, а за што не треба, каткад, ни школа, ни философија, па ни религија, и до чега може да дође неко ко није ни песник, ни философ, ни свештеник: жртва као универзални принцип живота. Не жртва у име будућих награда и не жртва као мазохистичка меланхолична патња, већ жртва као опредељење, као врлина која је самој себи награда.''

Теолошки намирен и надахнут, а са урођеним верским осећањем и саосећањем, интелектуално ретко радознао дух, енциклопедијски широк, а речју и делом племенит, Владета Јеротић припада оној малој скупини савремених српских интелектуалаца и мислилаца који, без икакве друштвено повлашћене позиције, односно без моћи коју она нуди, настоји да хумано осмисли човеково крхко овоземаљско биће, до дирљивости ограничено и у много чему немоћно и беспомоћно, а уз то неретко осионо и несвесно тих ограничавајућих чињеница. Зато је с великим разлогом већ речено да ''Владета Јеротић није само психотерапеут појединца; анализама општег стања српског народа и друштва, он је и социјални и национални психотерапеут.''

Зато је и Жири за доделу Награде Рачанска повеља (у саставу: Часлав Ђорђевиђ, Радован Поповић, Гојко Тешић и Милосав Тешић) једногласно одлучио да се то признање за претходну годину додели човеку који, уз подразумевајуће заслуге за то, може и додатно да учврсти и одржи, у пуној зрачности и озарењу, духовну везу, временски вековима удаљену, између Старорачана Кипријана, Јеротеја, Гаврила Стефановића Венцловића и иних са Новорачанима, досадашњим заслужним добитницима тог дара: књижевницима Иваном В. Лалићем, Милорадом Павићем, Миодрагом Павловићем, Љубомиром Симовићем, Добрилом Ненадићем, Радованом Белим Марковићем, Гораном Петровићем, историчарем уметности Динком Давидовим и композитором Светиславом Божићем.

Тај човек је, разуме се, академик Владета Јеротић. Он је најновији, рецимо и најмлађи Новорачанин. Уписивањем његовог имена у списак добитника Награде Рачанска повеља (по редоследу једанаестог, односно челног у њеној другој часничкој десетици) чини се посебна част духовном сабору Дани Раче украј Дрине, а надам се и целом рачанском крају.

Милосав Тешић

____________________________________________________________________________________________________

Баштина 32

ЗЕМЉА - НАШЕ НАСЛЕЂЕ ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ УЗДАРЈЕ ЈЕРОТИЋЕВИМ ДАРОВИМА КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗЕМЉИШНОГ ПОКРИВАЧА

КВАЛИТЕТНА БАЈНОБАШТАНСКА ГЛИНА ЗОНА БЕЗ ОЗОНА ПОТОЧАРА У НОВОМ РУХУ ЗЕМЉА У ТРАДИЦИОНАЛНОМ НАСЛЕЂУ – КУЛТУРИ

ГЛИНА ПРОТИВ ОТРОВА БАЈНОБАШТАНИ ВОЛЕ ВРХУНСКУ УМЕТНОСТ СЛОБОДАН РОГИЋ ПРВИ ИНИЦИЈАТОР КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СВЕТИСЛАВА БАСАРЕ

ДУГ ПРИЈАТЕЉУ И УМЕТНИКУ МАЛИ ЧУВАР О ЗЛАКУСКОЈ ГРНЧАРИЈИ И ЊЕНОМ ЗНАЧАЈУ ЗА ЕТНОЛОШКА И АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

TERRA - ИСТОРИЈА ПУНА ТРПЕЗА ЂАКОНИЈА