ЗНАТЕ ЛИ СВЕ О ВАШОЈ УЛИЦИ

ЖИТИЈЕ АЈДУК – ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА

Хајдук Вељко био је танка и висока струка, смеђе косе и врло мали бркова, дугуљасти суви образа, широки уста и подугачка, мало покучаста носа и није му било више од 30 година кад је погинуо. По срцу и по телесном јунаштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у целој Европи свог свуд ратног времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме Бог зна, би ли се они могли испоредити.

                                                                                    Вук

Најбољу биографију Хајдук-Вељку, написану 1825. године, још под доста свежим утисцима, дао је први Вук Караџић. Вук је, како се зна служио у Крајини, познавао је Вељка лично и општио с њим. По оном како је писао о њему види се и да га је волео и ценио као доиста ретког јунака. О последњим даним Вељковим при одбрани Неготина Вук није имао непосредних сазнања, али како је имао доста пријатеља у Крајини он се о њима могао обавестити доста поуздано.

О Хајдук-Вељку је прикупио нешто нових података и Милан Ђ. Милићевић, који се, иначе, у својој биографији Хајдук-Вељка служио Караџићевим причањем местимице скоро дословно. О последњим данима Вељковим постоје и врло популарне народне песме. У једној се изричито опева и његова погибја.

Поред тих извора постоји и један савремени запис у једном бугарском рукопису, који је досад остао неискоришћен. Објавио га је Е. Спостронов у опису рукописа Св. Симода у Софији. Тај веома занимљив и важан запис гласи, у транскрипцији, овако:

''Силни и страшни Турком беше. Христијаном велик помоћник. Вере ради убијен бист. Памјат јего славна осстане. С топ у левата боска го удриха, по три дни после умре. Жената му шест дни с Турци би (в) Неготин сос његови триста витези''

Белешка је писана с пуно симпатија за Вељка, али је велика штета што не знамо ближе појединости о њеном писцу и о том откуда је он добио ове вести. Јер је то све и сувише потребно, да би се могли оценити веродостојност његовог казивања. Али и овако оно заслужује нашу пажњу и на њему се вреди зауставити.

Вук казује, да је турски топ ударио Вељка ''испријека кросред плућа'', ''и тако га прекине и разнесе, да ништа више није могао рећи од: држ.'' У песми се, међутим, пева, да му је топ однео, ''десну руку из рамена''. Овај запис ближи је Вуковом саопштењу толико, што и он казује, да је Вељко био погођен испрека, у леву страну. Али је велика разлика у том, што он бележи да Вељко није погинуо одмах, него да је умро тек после три дана. Како да објаснимо ту разлику? Одговор на то даје сам Вук. Вељкови људи и брат му Милутин крили су из почетка јунакову смрт, да се војска не би обесхрабрила. ''Изнајприје једни стану говорити, да се ранио па лежи, а други да је прошо кроз Турке и отишао по индат; а мало послије сви дознају, да је погинуо''. Тако је једна од тих верзија о Вељковој смтоносној рани ушла у народ и, ето, била и забележена.

После Вељкове погибје Срби су се у Неготину, по Вуковом причању, пети дан повукли у Пореч.  Према аустриским извештајима г.А. Ивић је изнео, да је Вељко погинуо око 10. августа по новом календару, а да се његов брат са једним делом војске ноћу између 16. и 17. августа повукао према Поречу, док је други део отишао на Делиград. Како немамо сигурног датума Вељкове погибје (М.Ђ.Милићевић је само нагађао да је то било о Илин-дану), то не можемо, наравно, ништа поуздано утврдити, да ли су Срби Неготин напустили после пет или шест дана борбе. Уосталом, то је тако мала разлика и стварно причично безначајна ситница, да се на њој не би вредело ни оволико задржавати, да нисмо желели видети до колике мере иде поузданост овог записа.

Али у овом запису има једна ствар, коју не доноси ни Вук ни народне песме, а која заслужује известан интерес. То је поредна похвала Вељкове жене, лепе Мале Стане, или Чучук – Стане, које се шест дана иза његове погибје борила с Турцима. народна песма не само да не зна за то њено јунаштво, него Стану баш изречно приказује као праву жену, која се плашила Вељкове погибје и позивала га да бежи. Вук прича, да је Вељко најпре склонио Стану, као и осталлу неготинску женску чељад из града, али да му се после учинило зазорно да своју жену крије по Поречу и да је дао довести натраг. О њеном личном учешћу и борби ни пре ни после Вељкове погибје нема ни речи. А тешко да би Вук то прећутао, да је о том добио ма какве пузданије вести, јер му је Стана очевидно била симпатична.

Међутим, да је код ње било извесне јаче воље и поштовања према јуначкој вредности свог мужа, сведочи најбоље баш онај случај, који је Вук навео. Када је Стану запросио некакав богат трговац у Банату, она је поносно одговорила: '' Ја сам била за јунаком и, ако се још један пут узудајем, опет ћу се удати за јунака''. И удала се за чувеног четовођу Јоргаћа, који се истакао у Грчком устанку 1821. године.

Јован Ђорђевић, који је написао један оглед о њој, тврдио је, да је Стана била пореклом из Херцеговине и да је била храбра и отворена. Поред лепоте она се допала Вељку и својом одважношћу. Он чак прича и то, да је ''уз Ајдук-Вељка често била и на окршају, где су се ране делиле и добијале''. Тако је од голубице постала соколица, од нежног девојчета јунакиња. Из тог доба су њене четири ране, две на нози и једна на рамену од пушчаног зрна, и једна на потиљку од јатагана''.Ђорђевић, као што се види, даје много појединости, за које није знао ни Вук ни после М.Милићевић, који се у Крајини распитивао и за Вељка и за Стану. Он зна и више. Кад су њеног другог мужа, Јоргића, под притиском турских власти, у Влашкој хтели да погубе, Стана је, готово на све, зауставила кола која су га водила на губилиште и пред запрепашћеним стражарима и народом крикнула:''најпре ће ови точкови прећи преко мене, па онда преко њега!'' Док су се стражари носили с њом стигао је, сав у прашини, гласник с помиовањем и донео спас. Све ове податке саопштио је 1884. године Ј. Ђорђевићу Станин први сестрић, Михаило Спасојевић, свакако по причању у породици. Из тих саопштења сазнајемо још и то, да је Стана ''пушком владала као прави војник'' и да је ''гађала у нишан врло вешто''.

Вуково ћутање о тим Станиним подвизима дало би много и оправданог разлога за критичне резерве. Али с друге стране, треба ипак водити рачуна и о том, да се ови подаци делимично подударају с оним бугарским записом, с  којим очевидно нису имали никакве везе. Може у тим породичним причањима бити и нешто преувеличавања и кићења и накнадних комбинација, али да у њима постоји и извеснтан фонд истине види се јасно по овом саопшетњу из записа. Оно је настало, то је јасно, на основу вести које су се још онда шириле  по народу. А те вести нису потицале из извора потпуно мутних и непоузданих. Ова мала анализа показала је, напротив, да су саопштења овог записа, мада нису непосредна, ипак давана са познавањем ствари у блиској вези са савременим лицима. Мала Стана, лепо херцеговачко девојче, имала је, према том, више особина, по којима је заслужила љубав Вељкову. Потрудивши се, да се, иза његове погибије, покаже достојна његова имаена на начин који би њему био најмилији, она се, у исто време, дигла и у нашим очима.

                                                                                      В. Ђорђевић