СПЕКТАР:
Изводи из реферата учесника научног скупа >>Расне, етничке и националне мањине<< који је одржан у Сарајеву – децембара 1973.
Устав Мађарске предвиђа свим националностима на њеној територији >>могућност наставе на развијање националне културе на матерњем језику<<.
Устав Албаније прецизира да националне мањине могу слободно развијати своју културу и употребљавати свој језик.
Устав Румуније врло детаљно предвиђа да је становништву другчије националности од румунске осигурана употреба матерњег језика, књига, новина, часописа, позоришта и наставе свих ступњева на матерњем језику. Посебно је предвиђено да се сви органи и институције на територијама чије је становништво друге националности морају да се служе >>усмено и писмено такође језиком одговарајуће националности и да постављају службенике из њихових редова или из редова других грађанa који познају језик и начин живота месног становништва<<.
Уставни закон о положају народности у Чехословачкој од октобра 1968. године предвиђа да грађани мађарске, немачке, пољске и украјинске (русинске) народности >>у обиму који је сразмеран интересима њиховог народног развоја и под условима који су одређени законима<< имају право на образовање на свом језику, на свестрани културни развој, на употребу свог језика у службеном додиру на подручјима која су настањена дотичном народношћу, на удруживање у народне културне друштвене организације и право на штампу и информације на свом језику.
Интересантне
су одредбе овога закона које констатују да по сопственом убеђењу грађани
одлучују о својој народности и да су забрањени сви облици притиска који је
усмерен на >>однарођење<<.
Чини се да се језичким и логичким тумачењем не би могло закључити да ове одредбе садрже право грађанина да се национално не изјасни, што је изричито садржајно само у Уставу Југославије од 1963. године.
Устав ДР Немачке од 1968. године посебним чланом предвиђа право на неговање матењег језика и културе за грађане лужичко - српске националности. Наглашено је да држава помаже вршење овог права.
Устав СССр-а од 1936. године предвиђа да су грађани СССР-а равноправни у свим областима привредног, државног, културног и друштвенополитичког живота независно од њихове националности. Датим чланом је предвиђено да се законом кажњава:
- своко непосредно или посредно ограничавање права или увођење непосредних или посредних привилегија грађана на основу националне или расне припадности,
- проповедање нациналне искључивости, мржње или омаловажавања..
Одредбе сличне садржине могу се срести и у уставима осталих социјалистичких земаља. Предвиђа се посебно непризнавање привилегија на основу припадности националности, или забрана ограничења права. У вези са тим у већини устава изричито је наглашено законско кажњавање за изазивање националне (као и расне и верске) мржње и за ограничавање права и давање привилегија на основу припадности нације.
Анализа садржине наведених одредби јасно показује:
прво, да национална припадност човека може да има утицај на његов положај у друштву, да могу да постоје привилеговане нације у друштвeној заједници, односно да постоји још увек могућност националне неједнакости у социјалистичком друштву.
друго, да сем Југославије, у свим другим државама подразумева се да је сваки човек припадник нације, да не може бити без националности, што у извесном смислу угрожава слободу личног опредељења.
Са становишта правне науке, националне припадности и право човека да не припада ни једној нацији има значај не само у домену остваривања личних слобода и права и положаја човека у друштву, већ се појављује и као елемент политичког субјективитета човека. С обзиром, на чињеницу да је националност својство човека које се стиче васпитањем у породици, образовањем у школама, најразличитијим облицима утицаја у области науке, уметности, политике, врло је тешко оценити степен утицаја тих различитих чинилаца на формирање овог својства човека и развој нације као друштвене заједнице. Такође, не треба изгубити из вида да, с друге стране, учесници у овим процесима – нације и људи као њени припаднци имају знатан утицај на садржину и облике ових процеса.
Не може се рангирати значај националности, личног својства човека у односу на политички субјективитет и остала својства човека која конституишу његов правни субјективитет. Слобода човека као припадника нације не може бити остварена ако су ограничене личне слободе, нити пак човек може бити слободан као личност ако му се као припаднику нације ограничавају права и слободе или ако му се намеће да буде припадник нацији. Према томе, национална једнакост људи је интегрисана у правну једнакост једним делом преко личних и једним делом преко политичких слобода и права. Та неодвојивост националних од личних слобода и права није само захтев који намеће методологија правних наука приликом анализе различитих правном признатих својстава човека која одређују његов положај у друштву. На основу тих својства правно је одређена човекова улога у друштву слободама и правима. Она су основ правног регулисања односа човека према држави и другим институцијама и различитих врста правне одговорности. Остваривање уставности социјалистичког правног поретка истовремено значи остваривање слобода и права човека у друштву, што подразумева остваривање правне једнакости.