ВЕРА

РУКОПИС   ПИШЧЕВ

Сви писци, песници и путописци, приповедачи и романописци, поете и драматурзи, аутобиографи и хроничари, стари и савремени, блиски и далеки, пишу и причају о многим чудесним местима на земљи, о људма, животним драмама и превирањима. Попут уморних путника намерника траже погодно и подесно тло да им буде мека и драга постеља. Најчешће је то тврдо земљано тло, под звезданим небом, на месечини или пучини плавој. То подразумева живот у складу са природом или као што би стари Латини рекли: ''SECUNDUM NATURAM VIVERE'', у преводу ''Живети у складу са природом''. Овај начин живљења или ''MODUS VIVENDI'', срце и душу олако води до звезда и узводи до сунчаних небеса. Као што Вергилијева реченица: ''SIC ITUR AD ASTRA'', има исто значење као и наше ''Овако се иде до звезда''.

Сви ови писци, пустињаци, чудаци, особењаци, усамљеници, монаси, знали су да не треба штедети речи, нарочито не пред Лепотом Творчевом, пред оним што је Он, СвеЛепота, створио из ничега. Попут Сенеке узвикнули су многи од њих питајући себе: ''Због чега да штедим речи. Бесплатне су''. Писали, причали ,исповедали и сведочили Христа, нимало не штедећи себе. Свети Никола Кавасила то најлепше потврђује следећим речима: ''Духовни живот се са једнаком лакоћом води у световном друштву и у монашкој келији, и нема потребе за променом места, хране, облачења и животног ритма. Он се остварује унутар самога човека, кога је Христос Својим очовечењем узвисио. Нема тога храма нити таквога светилишта које је толико свето колико је свет човек са чијом природом заједничари Сам Христос''.

Добри писци јесу добри људи, добре личности, добре душе, добри и прави монаси. Добар писац јесте добар човек, који у своје писање, у своје карснописе, у своје исповести и исповедање, у сваки свој златно-тиск, уноси не само срце и душу, крв и сузе, борбу и зној, већ и сва остала устрептала чула, сваки трептај и треперење нерава, док низ папир клизи бледа и уморна рука, у ноћима без сна, у раним јутарњим сатима. Сви написани редови јесу величанствени монументи, који не могу, а да нам свима не кажу истину и то истину која је ваистину горка и пуна бола. Стога добро запамти и уочи или ''NOTA BENE'', јер ово није ништа ново под сунцем нашег бајнобаштанског неба и под овом капом небеском. Свака написана књига јесте истовремено и ''MANU SCRIPTUS'' или руком писана књига, у коме ''Речи подстичу,а примери привлаче. Речи лете, оно што је написано остаје''.

Сва њихова поетика јесте без лапсуса како у говору, тако и у памћењу, али и у писању. Њихове едиције обилују врлином. Знамо да врлина траје, док се новац расипа, а овоземљско благо и богатсво пропада. Како да не прође слава која је од овога света, слава у којој новац влада, слава која одбацује закон Божији, благослов и молитвени апел Првог и Последњег, Алфе и Омеге, А и Ш. Новац не чини човека срећним. Без увреде и нека вас ове речи не вређају. Имајте на уму да само оно што је врлинско, у исти мах постаје вечно и славно. Врлина, а не човек који мрзи или звер. Врлина и Богочовек. Њихово врлинско живљење, скренуло је на себе пажњу, тако да су погледи свих и свакога, били уперени ка врлини. Слабашно тело, велике духовне снаге и потенцијала, попут Хорација обзнањује: ''Добри људи мрзе грех, из љубави према врлини''.

Када би се људи кајали и покајали за сва своја недела и злодела, знали би да живи добро и у добру, у радости и унутрашњем миру, само онај ко искрено и поштено живи, ко богозаједничари у Светој Евхаристији. Само ''саопшавам саопштено'', то јест ''RELATA REFERO'', или код нас Срба речено ''Пошто купио, пото продао''. Али, тешко ономе ко не каже Сократову чувену реченицу: ''Знам да ништа не знам''.

После кише сунце, после зиме лето, после тмурних и олујних облака, опет се враћају лепи и суначани дани. Надају се све док живе, знају да је Бог љубав, и као што Сенека давно рече: ''Док поучавају, уче''.

Овидије рече: ''Док будеш срећан, имаћеш много пријатеља, кад настану тешка времена бићеш сам''. Не ми, Мајко Србијо, Моје Косово и Метохијо, нисмо сами, јер Бог је с нама. Моје драге персоне, чисте и поштене душе, које мислите и постојите, после онога што је написано или ''POST SCRIPTUM'', желим да вам кажем да ''Побеђује храброст, а не мноштво''. У делу које златни и божанствени конац краси, отвара се пут слободе у Христу Исусу, Новозаветни Пут, који спаја угодно са душекорисним и спасоносним. Како је само Име Мира слатко и велико, јер оно нас поучава из дана у дан, оно нас храни и оживотворава. Да, Господ наш Исус Христос, Најслађи-Сладчајши. Знам траже се дела, а не речи, иако Цицерон каже да су тежа дела, него речи.

Да коров не би брзо порастао, и да плодно тле не би обрасло и зарсло у трњину, чичак и остригу, једанпут и заувек треба имати на уму следећу латинску мудрост која гласи: ''Права линија је најкраћа, прави пут је најсигурнији''. Прави пут, браћо моја, јесте Христос Син Бога Живога.

Моја маленкост поручује свима: ''Упознај самога себе'', јер тим чином, говорићеш увек истину што се слива у следећи цитат: ''Најдивнија је ствар победити себе сама''. Да би пљескали и да би се радовали, да би се веселили, клицали и ликовали, потребно је да се уздржимо и да све храбро поднесемо и издржимо, да волимо, Пресвету Тројицу да славимо и хвалимо, да истрпимо и мудро ћутимо, оћутимо, попут Виктора победоносног да пишемо и вичемо, попут Христовог војника своју дужност да обавимо и испунимо.

Увек да имамо на уму речи: ''Сећај се смрти'' или ''MEMENTO MORI'', jeр живот хришћански шта је, него непрестано сећање на смрт, сећање на будућност.

Да би био здрав дух и здраво тело, да би се постојало и да би се изградило у христочежњиву личност, богобојажљиву, послушајмо савет јунака Луиђија Пирандела који каже: ''Треба пронаћи неки ослонац, драги мој, ослонац за поглед на свет за који се треба ухватити''.

 Драги моји, наш Ослонац јесте Богочовек Исус Христос. Наш поглед на свет јесте хришћански. Само питање је да ли смо се упутили ка Христу Сунцу Правде, ка Врлини, ка Мудрости, ка Истини, ка Лепоти, ка Цркви Православној, ка Учитељу? Да ли смо у Његовом наручју? Да ли журимо да се ухватимо за Христов крајичак хаљине, за те целебне и чудесне скуте.

Узда се у обилну Божију милост да тако чините, недостојна и грешна и страсна, која ова исписа, написа, записа, дописа и описа, свима вама.

вероучитељ Весна В. Лаловић