РЕПОРТАЖА

Остоја Караклић на Дикавама на Тари истовремено живи и ради у

Србији и БиХ

СОБА У ЈЕДНОЈ, ШПАЈЗ У ДРУГОЈ ДРЖАВИ

ЗАОВИНЕ НА ТАРИ. - На Дикавама на Тари, Остоја Караклић, 62-годишњи горштак из Заовљанских Горњих Караклија,од када зна за себе, гаји стоку. На десетак хектара ливада, његових и синовчевих, на испаши стотинак оваца, пре двадесетак година, вели Остоја, било их је дупло више.

    - Мање је стоке, а људи готово да и нема. Овуда једино прође патрола граничара, кажу ми да сам често у њиховим дневним извештајима. Данас смо видели Остоју да чува овце, тако записују у своје књиге.

    Када је 1969. године купио имање а неколико година доцније на Дикавама саградио колибу, шталу и торове, Остоја није ни слутио да ће данас истовремено радити и живети у две државе.

     - Колиба је на самој граници Србије и БиХ, односно Републике Српске. Ево, шпајз је у Србији, кухиња и соба у другој, суседној држави, штала и тор, такође - показује нам Остоја.

Пре распада СФРЈ порез на имовину плаћао је општини Вишеград, сада дажбине нико и не тражи. Рат је протутњао овим просторима, али Остоја током тих страхота није имао већих непријатности. Пролазиле су овуда војске, али старог чобанина нико није дирао.

     - Овде су велики снегови и вукови највећа опасност. Једне године овде сам био заробљен седам дана. Понестале залихе хране, а и страх ме обузео. Осмог дана кренем да се пробијем до села, а на пола пута зачујем дозивање, петорица комшија са женом кренули да ме избаве из снежне блокаде. Сузе су ми потекле од радости.

Иако му дивље звери праве поприличне штете горштак са Дикаве о њима не говори са горчином. Велики је љубитељ животиња, никада не би убио дивљу звер, па ни вука.

      - Сваке године вук ми закоље по неку овцу, једне године чак седам. У тор не могу да ускоче јер сам подигао високу ограду - вели Остоја.

 Домаћинство Караклић живи искључиво од сточарства и ратарства. У послу му помаже супруга  Миленка (55), деца су отишла својим путем, запослила се и настанила у граду.

     - Мени је овде најлепше. Пустим овце на испашу, а ја узмем укрштеницу, па укрштам ли укрштам, то ми је омиљена разонода - рече нам на растанку Остоја.

                                         Р.Блануша