ПОДВИЗИ ЖЕНА У РАТУ

НЕПОЗНАТИ ПОДАЦИ О ЖИВОТУ ВЕЛИКОГ БОРЦА ЗА СРПСКИ НАРОД

ЖИВОТ ЕВЕЛИНЕ ХАВЕРФИЛД

ДОЛАЗАК У БАЈНУ БАШТУ И ЊЕНА СМРТ

ЕНГЛЕСКА И СЛУЖБА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

У јануару су се појавиле гласине да би Шкотланђанке могле бити затворене јер је њихов посао у Крушевцу привођен крају. 1916. године, то је могло значити године тамновања.

Жене су биле уверена да је постојала огромна потреба за медицинском бригом међу Србима даље на југу и њих три су планирале да избегну логоре и остану у Србији док се савезници не врате и ослободе земљу. Те три су биле докторка, помоћна радница и Евелина.

Изнајмиле би собу у једној кући где су мислиле да могу да живе и раде, а да их непријатељ не примети. Планирале су да узму лекове, медицинске залихе и главне намирнице када остале жене буду одлазиле. После тога планирале су да живе и раде тајно уз помоћ српских пријатеља.

Али без упозорења, једанаестог фебруара су све Шкотланђанке сазване у 10 сати увече где им је наређено да одмах оду са само оним што могу понети са собом. Смештене су на воз и испраћене за Београд, затим послате у Беч где је њихово ослобађање уговорио амерички амбасадор.

Када је стигла кући у Северни Девон, Евелина је узела преко потребни одмор после 10 тешких месеци које је провела у Србији. Била је мршава и испијена због лоше хране, претераног рада, неиспаваности и лакших болести.

Када је повратила енергију, одговорила је на захтеве за интервјуе локалним новинарима и ангажовала се за даљу помоћ Србима. Кад ју је др. Инглис позвала да се придружи на следећој прекоморској мисији за помоћ Србима одмах је пристала да иде.

Српска Влада је затражила од др. Инглис да са својом организацијом помогне два српска пука која су се борила заједно са руском и румунском војском на Солунском фронту. Она је регрутовала 75 жена које су имале прекоморско искуство са Ш. Б. Ж., да формирају две болничке јединице и једно транспортно одељење.

Овај додатак се састојао од амбулантних кола, камиона, кухињских кола и великих отворених аутомобила. Осамнаест возила укупно да буду вожена и одржавана од стране жена. Евелини је следовало да буде шеф овог новог одељења. Амбулантна кола су била амерички Фордови, а камиони су били британске производње.

У 1916. години, сви типови аутомобила су се често тешко палили. Морала је руком да се окрене курбла, а гуме су често експлодирале. Тако су возачи морали да одржавају своја возила и имају сав потребан алат што није било једноставно, а поред тога у заосталим крајевима Румуније није било станица за одржавање аутомобила, а битке су беснеле на све стране.

Пред крај августа, контигент је кренуо бродом до северне руске луке Арханђел, одакле је возом кроз Русију стигао у борбену зону у румунску провинцију Добруђа.

Ово је био најисточнији део Румуније, подручје које се на југу граничило са Бугарском, Црним Морем на истоку, а Дунавом на западу и северу. Пољоприврени крај истачкан са пар градића и малим селима који су били повезани никаквим путевима, погодним за кретање само животињама.

Током јесени, ови путеви су постајали тако блатњави да су се возила болнице учестало заглављивала, те је Евелина морала увек тражити знатан број војника да их извуку из блата или да упрегне животиња које би изнеле возило на чвршћу подлогу.

Јужна граница Добруђе је била брањена комбинованим српским, руским и румунским дивизијама. Непријатељска Бугарска војска је била ојачана аустријско-немачким техничким трупама и била под командом вишег немачког официра. Ова комбинација се ускоро показала супериорниом од румунске одбране.

Савезници су били декласирани од стране боље опремљеног и обученог непријатеља, а у војној катастрофи која је резултирала у јужној Добруђи српске дивизије су се нашле потпуно саме и остављене од стране савезника. Срби су претрпели тако тешке губитке у мртвим и рањеним да су морали да се повуку скроз до руске територије да би се опоравили.

ДОБРУЂА И РУСКО ОДЛИКОВАЊЕ

Јединице Шкотске Болнице Жена су стигле у Добруђу касног септембра, одмах пошто су Срби доживели своју војну катастрофу.

Др. Инглис је успоставила болницу у јужној Добруђи, близу места окршаја, и наставила са бригом о руским и румунским рањеницима. Санитети су путовали од болнице до истурених станица ближих борбама и транспортовале рањенике, по два у возилу, натраг у болницу.

Ускоро су освајачи почели потискивати одбрамбене линије ка северу, па се Шкотска Болница Жена поново нашла у општем повлачењу. Др. Инглис је морала да пребаци драгоцену опрему и медицинско особље у град на Дунаву далеко од борби на северу.

Тамо, она је са својим тимом морала да заједно са румунским здравственим организацијама пружи помоћ хиљадама рањених војника. Због тога што се ситуација често мењала услед непријатељске инвазије, Шкотланђанке су морале бити раздвојене и успевале су да пруже помоћ савезницима где год се у тим померањима нашле.

Евелина је у извештају описала сцене из једног дана за време повлачења:

“Нисмо могли да упалимо камион, па сам уз много тешкоћа успела да набавим осам волова да га повуку, али како се пуцњава приближавала волови су се узрујали, те смо морали да одустанемо и оставимо га са пуним товаром фордових гума које, авај, нисмо могли да надокнадимо. Реке војника, избеглица, кола, оружја и животиња су се вукли током целог дана и како се ноћ приближавала сви су стремили истом циљу – граду. Улице, или боље рећи линије између кућа су ускоро постале маса врисака, плача и клетви. Возила и животиње су доприносиле буци. Сцене терора и очаја које никад нећу заборавити. Ми смо остали у нашем возилу у блату до два ујутру када смо успели да га упалимо.”

Током новембра и децембра, освајачи су потиснули руску и румунску одбрану на север Добруђе. Крајем новембра, руско-румунски отпор је сломљен и претворен у опште бекство. Савезнички војници су покушали да побегну преко делте Дунава на сигурно руско тло.

Током последње три недеље ове катастрофалне кампање, Евелина је са својим транспортним одељењем одлазила што је јужније било могуће у зону борби да би примила рањене и исцрпљене борце и одвозила их северно ван домета непријатељске ватре. Ова смела операција спасавања је донела Евелини руски војни орден за храброст под непријатељском ватром.

Кад су Силе Осовине потиснуле савезничке снаге у планине северне Румуније и на руску територију преко делте Дунава зауставиле су свој напад. Сада су контролисале и окупирале целу јужну Румунију заједно са главним градом Букурештом и главним индустријским центрима и богатим пољопривредним добрима. Могли су задржавати непријатеља без трошкова даљих напада и држања веће територије.

Како су се борбе завршиле до Божића, транспортно одељење је имало све мање посла. Евелина је послала већи део возила у Одесу на механичко одржавање. Медицинско особље је остало заузето и даље у будућности бринући о хиљадама рањених.

Како се политичка ситуација у Русији погоршавала са месецима који су водили ка Револуцији, Британска Влада је ограничила број жена који би служио у јединицама у Русији и залагала се за повратак кући свих оних које нису биле неопходне.

Због тога што је др. Инглис тражила од Евелине да се врати у Енглеску и поднесе извештај Лондонском Комитету Шкотске Болнице Жена, она напушта Румунију у марту 1917. године, путује кроз Русију усред ерупције Револуције и стиже у Лондон један месец касније.

ПОДРШКА СРБИМА ИЗ ЛОНДОНА И БОРБА ЗА ПРАВА ЖЕНА

Без задатка на Солунском фронту и без могућности да се врати у Србију због непријатељске окупације, Евелина је кренула са организовањем подршке српским цивилима и војницима.

Зајадно са Флором Сандес, која је такође била ветеран службовања у Србији, организовала је Сандес – Хаверфилдову кантину. За неколико месеци 1918. године, служили су чај и лимунаду, те испоручили цигаретте за 150.000 српских војника. Поред тога, испоручиле су више од 30.000 одевних артикала српским пуковима на ратишту у Македонији.

Евелина је такође организовала Друштво Српског Црвеног Крста у Великој Британији и радила у извршном комитету који је управљао тим друштвом. Веома често је држала јавне говоре у различитим крајевима Енглеске у име српског спасења.

Ефикасан рад Британки које су служиле у прекоморским мисијама у раним годинама рата, је постао признат и цењен у јавности и парламенту. Како су вести о њиховом раду у тим мисијама постајале опште познате, Британске власти су постепено схватале да су ове жене дефинитивно заслужиле право да гласају.

Док су сви захтеви за добијање права гласа пре 1914. године били игнорисани од стране власти, од 1916. године ратна администрација почиње благонаклоније да схвата и уважава оправданост оваквих захтева, те започиње да тражи начине по којим би оне добиле то што им следује.

До јануара 1918. године, нацрт закона о давњу права гласа великој групи жена, успешно бива изгласан у парламенту и у Дому Лордова, као знак почасти за хиљаде жена које су оствариле импресиван рад и учешће у рату или замениле мушкарце у раду у индустрији, пољопривреди или другим неопходним делатностима.

Али посебно дивљење и поштовање је указано стотинама жена које су волонтирале у прекоморским мисијама са Црвеним Крстом, Шкотском Болницом Жена и другим хуманитарним мисијама.

^им се ратна срећа променила, и окренула против Сила Осовине на Западном фронту у лето 1918. године, финализирани су планови савезника да истерају освајаче и ослободе Србију. У септембру, масован напад је започет дуж македонско - српске границе, и већином српска војска, одморна и добро наоружана лагано продире на север у своју домовину.

Бугарски отпор је престао већ крајем истог месеца.

Аустријанци и Немци су се повлачили ка северу, све док до новембра цела земља није била ослобођена. Одмах иза ослободилачке војске, јединице Шкотске Болнице Жена су ушле у разорену земљу да ублаже патњу становништва које је било тешко погођено тифусом, пнеумонијом и шпанском грозницом.

Кад су српске власти почеле дозвољавати посете Србији, Евелина је допутовала на позицији Комесара Друштва Српског Црвеног Крста из Велике Британије да би надгледала испоруку и дистрибуцију залиха потребних Србима на целој територији.

Када је тај задатак био завршен  почетком 1919. године, вратила се кући и започела планове за збрињавање деце која су у рату остала без родитеља. Нашла је неколико добровољаца за овај пројекат међу женама које су служиле у Шкотској Болници Жена.

1919 – 1920: ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ У СРБИЈИ

У лето 1919. године, Евелина се враћа у Србију са малом групом Британки, спремна да нађе локацију за њихов пројекат и баци се на посао.

Возиле су се у великом отвореном аутомобилу у потрази за погодним местом за сиротиште, и убрзо одлучиле да га успоставе у једној забаченој варошици која се звала Бајна Башта.

Бајна Башта се налазила на реци Дрини, која је чинила границу између Србије и Босне и била окружена планинама. За ово време, Евелина је неколико пута обишла једну преосталу Шкотску болницу која је и даље радила у Србији.

Др. Исобел Емсли, главна докторка, је касније писала о овим посетама. “Сви смо били очарани њеним шармом, блиставим осмехом и задивљени њеним прелепим лицем оштрих обриса, њеном витком фигуром везаном златном косом”.

После неких седам месеци рада, предстојећа катастрофа је задесила особље и децу у сиротишту. 21. марта, 1920. године, др. Емсли је добила телефонски позив из главног центра Шкотске Болнице Жена из ког је сазнала да је рано тог јутра Евелина умрла од пнеумоније и замољена да што је пре могуће оде у Бајну Башту.

Повела је војног свештеника са собом и упутила се у удаљено планинско место. По доласку, свештеник је на енглеском обавио сахрану у присуству великог броја становника Бајне Баште и сирочића који су скупа били тешко погођени оваквим изненадним губитком.

Њена смрт је била велика трагедија јер је имала само педесет две године, а била је бескрајно потребна сиромашној и самој деци и могла још много тога да пружи ратом разрушеној земљи.

Београдске новине су изразиле оно што су многи Срби осећали, да је њена смрт погодила целу нацију и донела јој велики губитак. У Лондону, штампа је признала њену улогу у борби за права жена, њену импресивну ратну службу са др. Инглис и њен послератни рад за српску сирочад. Један часопис је поменуо њену улогу у оснивању женских организација 1914. године, које су касније током рата прерасле у војне женске службе.

Многи су били погођени овим губитком на личном нивоу. Један знак почасти је дошао од једне даме која је била близак сарадник Евелини задње три године њеног живота. Она је изразила оно што су многи други осећали.

“Њена смрт је велики губитак за нацију. Поседовала је све квалитете који су је чинили женствено женственом, а поред свих квалитета била је додатно невероватно храбра уз божански квалитет несебичности. Сво ово време уживала сам у срећи да сарађујем са њом и никад нисам видела да је ускратила било коме било шта или ма какву помоћ или савет који јој је било ко тражио.”

На Евелинином гробу, Срби су поставили велику гранитну надгробну плочу са следећим епитафом:

Овде почива велика Евелина Хаверфилд

Најмлађа кћерка Вилијема Скарлета трећег

Барона Абингера и Хелене Магрудер његове

супруге од Инверлокија, која је окончала свој рад

у Бајној Башти двадесет првог марта 1920. године

Током рата од 1915. до 1920. године радила је уз неуморну

ревност за српски народ као велики борац, велики јахач и

најоданији пријатељ. Почивај у миру.

Велики јахач, указује на велико дивљење Срба Евелининиј вештини јахања заједно са најбољим јахачима у српској војсци.

Као последњи гест поштовања, Српска Влада јој је постхумно доделила орден Реда Белог Орла. 

                                                                                                Приредили:        Ђуро Раонић

                                                                                                Рашо Ивановић