ТРАДИЦИЈЕ:

''МУЗИКА НАШЕ МЛАДОСТИ''

У недељу 1. маја 2005. године у великој сали хотела Дрина одржана је *Музика наше младости*. У организацији завичајног удружења *Баштина* по девети пут евоциране су успомене на дружење бајнобаштана седамдесетих година. Слушала се музика шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година.

Уз живу свирку група из тог времена Амаркорда и Цокуле као и уз музику дј Попа, дј Пеце и дј Дима  бајнобаштани  су провели још једно вече евоцирајући успомене на подрум Основне школа, где је све почело 1965 године, Мажестик, Стари Ватрогасни дом, Рупу, нови Ватрогасни дом, Европу и на дружења из Хотела Дрина где се последњих девет година одржава. Генерације бајнобаштана са сетом су се сећале старих добрих времена.

Најстарији гост на овом дружењу имао је 76 година а најмлдји 18. После скоро 25 година окупио се оригинални састав групе Амаркорд - Зоран Васиљевић, Брацо Петковић, Неђо Ракић, Драгош Дакић и Зоран Ивановић.

Преко четри стотине присутних поздравило је најбољи плесни пар Снежану и Боришу Јелисавчић који су добили традиционалну награду Светозар Ордагић – Љуп као и најбољег соло играча Мићуна - Кару. По старој доброј традицији победницима су уручене слике, дар Галерије МГ. Награде су уручили Милица Гацић и  Неђо Ракић. По традицији, покровитељ ове манифестације је Општина Бајина Башта, а генерални спонзор СТР «Ас» Мјузик шоп.

                                                                                                                        Ј.П.

ЈЕДНА ИМПРЕСИЈА

ЉУДИ КОЈИ ВИДЕ И ОСЕЋАЈУ И ЉУДИ СА ОЧИМА

У недељу, на Ускрс, 1-ог маја Инех – хотел Дрина у нашем граду, култно место 1-них генерација био је место сусрета људи које је живот расуо на разне стране. Још једна ''Музика моје младости''. По први пут у пролећном амбијенту које је савршена кулиса за читав спектар догађаја и емоција.

Елем, састасмо се ''одабрани'' сви ми који смо свесно одлучили да учествујемо, да будемо актери сопствених живота, а не посматрачи тока времена које нас из дана у дан приближава неминовном крају. За инат свима који мисле да су све речи изговорене, сва дела учињена и да живимо већ проживљено, иживљено и већ виђено. Онима који не знају да је још могућа искричавост у очима, нежност у погледима и младалачка енергичност оних који су одавно то животно доба оставили за собом. Знамо ми који смо те вечери били један микро свет у коме не важе сурова правила живљења већ нека већ заборављена осећања као: наклоност, човекољубивост, па стрпљење... Богом је дана способност ретки да угледају, сачекају и ухвате искре у своје очи.

Тако се деле људи: на људе који виде и осећају и људе са очима. И после толико година долазим до једноставног закључка да је за људскост потребно имати очи и умети чекати. Искре и стрпљење. Само погледати у очи, засјати и препустити се. Уредност таквих људи постаје неоспорна, заснована на чињеници да их је мало, као злата. Да ли грешим ако мислим да смо ми, само својм присутношћу те вечери, део једног друкчијег бољег света?

У тами хотела, са нашом музиком која преостаје и постаје једини завереник, једини заштитник и нада. Палећи разнобојне светиљке озвученог подијума музика пребројава све присутне, неке као главне, неке као споредне ликове све колике драма. Она је емотивни сводник, слика нашег заједничког учешћа у исписивању хронике нашег одрастања, младости и тако редом. Музика је однос према животу, ритам откуцаја наших срца. И тако... Ђускали смо у Инеху – на музици младости rock and roll, можда једином месту где је то пристало, могуће и прихватљиво без костима и подругљивих погледа оних који мисле да свет припада само њима јер су рођени деценију или две касније. И све је нежно, топла и покровитељска емоција носталгије и сете. И шта мари ако цела прича добија лагано патетични тон, важно да макар на кратко, до зоре која неминовно доноси отрежњење и своди биланс понекад сурово, нисмо исти они обични, свакодневни опхрвани сивилом и бременом тескобе која нас обавија као плашт. Још увек смо у балској хаљини и наша енергија поништава стварност, омогућава помирење са годинама, неоствареним сновима и изневереним чежњама. Уз хармонију звукова спознајемо да је могуће заједно, да је могуће складно и проналазимо оно нешто успавано у нама што је безусловно спремно да се повеже са истим у другоме – истим – сродним и јединственим. Тачно – дисали смо, један општи сан, једну свеколику повезаност и са собом и са другим људима, ми власници бивших али сигурна сам и многим будућих срећа.

Будућност долази на врховима искричавог сјаја ретких очију које загледане у време сањају и чекају. Другог мерила сем стрпљења у чекању исхода нема. Нека нас све чува Бог, до следећег виђења, до нове ''Музике наше младости''

                                                                                                                        Славица Јашић