ВЕРА

ЛИКОВИ ЗА СПОМЕНАР

MОЛИТВА РАДОМИРА БЛАГОЈЕВИЋА

            Господе Боже мој, благодарим на свим Твојим даровима, велики су и величанствима. Благодарим што ми стално дајеш знакове да постојиш, што видим да је све пролазно и да си вечан само Ти. Нека сви моји, Господе, остану под Твојим окриљем, а мени продужи наду и помози да откријем ко је обесио мога оца Гојка, старог солунског ратника који је шест година бранио отаџбину. Усмрћен је у бајинобаштанском затвору 1954. године. Био је, тада, на прагу седамдесете године живота...

            Ко је, четири године касније, на исти начин, вешањем, усмртио мога брата Богољуба, оца петоро деце? Било ми је тада 40 година.

            Ко је унаказио и на смрт петукао мога брата Ратка, свештеника, који је Богу и роду српском служио у Мокрој готи и Заовинама, градећи храмове и подижући звонаре? Убијен је 1959. године. Прота Ратко је и раније био хапшен и осуђиван, једном и зато што је, наводно без одобрења, освештао водицу у кући Негована Турудића, и ако је домаћица те куће изјавила пред судом да га је она позвала...Боже мој, ја знам која их је идеологија убила, али не знам имена убица. Не тражим ја њих због освете, Ти, Господе, знаш да не бих могао да се светим. Тражим само истину...

            Приносећи сваког дана уобичајене молитве Господу Богу, Радомир Благојевић који је закорачио у 81 годину свог мучног живота, додаје и ову, коју је својом руком написао.

            О овим потресним догађајима следи истинита прича.

            Дође зло доба у коме се укрстише црна и црвена куга и обујмише куће Благојевића: црна, вођена црним кукастим крстом, остави за собом црна згаришта; црвена, вођена црвеном петокраком, уби на свиреп и подмукао начин Гојка и његове синове Богољуба и Ратка. Смрт је вребала и најмлађег Гојковог сина Радомира, али га је Бог сачувао да би могао да сведочи истину.

            У септембру 1943. године кроз Заглавак село испод Кадињаче прошла је Немачка казнена експедиција – тада су плануле куће Благојевића: породични домови, кафана, пекара, вајати, воденица, млекари, стаје за стоку...

            Од укућана Немци затекли само Гојкову жену Раденку – њу свезали и отпремили у злогласни логор на Бањици. После пет месеци из логора је, потплаћујући Немачке официре, једва исчупао познати ужички трговац и добротвор Андрија Мирковић. Он је веома ценио Гојка Благојевића, посебно његове заслуге у претходном рату. А Гојко, стварно, био јунак: шест година је носио оружје, из рата се вратио окићен одликовањима. Био је у чувеном Четвртом пешадијском пуку ''Стефан Немања'' још чувеније Дринске дивизије чији је командант био ђенерал Крста Смиљанић. Преживео је и онај ''марш смрти'' кроз албанске кршеве до Валоне, Крфа и Сан Матијаса, где се улогорила Дринска дивизија...

            У смирај дана, по завршетку пољских радова сељани су свраћали у Гојкову кафану не би ли чули још коју причу из великог рата из кога је српска војска, уз велике жртве, изашла као победник.

            И сада, ево, после толико година, Благојевиће је стигла немачка освета: плануле све њихове зграде, остала, пуким случајем, само једна просторија уз изгорелу пекару – ту је живело деветоро Благојевића...

            Откуда да у Заглавку изгоре само куће Благојевића? Ово питање није мучило само Гојка и његово седморо деце – многи су узалуд тражили одговор. Био је, истина, председник општине, био је то и у последњим годинама Краљевине Југославије, настојао је, за време немачке окупације, да избегне присније контакте са четницима и партизанима – видео је да је посејано зло семе и да ће горке плодове жњети српски народ... Шапутало се да су неки симпатизери комуниста дојавили Немцима да су Благојевићи националисти, да мрзе окупаторску силу, да шурују с партизанима и да је Гојко из рата донео многа одликовања... Немци, дабоме, поверовали, а Гојко, после пожара, говорио: ''Видите ли шта смо дочекали? Неста својте, гре'оте и срамоте! Кидише брат на брата, син на оца, синовац на стрица, кум на кума... Исписујемо, својом руком, црне странице историје''.

            Прошли су кроз ово село Немци крајем новембра 1941. године: било их је око три хиљаде, кретали су се од Ваљева преко Љубовије и Бајине Баште према Ужицу; друга колона, са око четири хиљаде војника, ишла је преко Косјерића и Карана у истом правцу. Та сила је кренула да уништи тзв. Ужичку републику. У граду је у то време био Јосип Броз са својим штабом. Тада се збила она борба на Кадињачи. Тамо је, да би спречио надирање Немаца ка граду, упућен Раднички батаљон , састављен на брзину од обућара, пекара, пушкара и других занатлија. Борба је кратко трајала: једва неколицина бранилаца спасила се бекством – изгинуло је неколико стотина, али су и Немци имали жртве:два погинула и једног рањеника... Још тада су, истина шапатом, неки питали: коме је било потребно да ови, углавном млади људи, изгину?

            Они који су дојавили Немцима да су Благојевићи опасни српски националисти, да потајно шурују са комунистима, да их материјално помажу, сада су променили тактику: новим властима потурали су причу да су Благојевићи сарађивали са Немцима и четницима, да су окупаторској сили предавали заробљене партизане, да су умешани у нека убиства, а вешто су убацивали замку да не треба искључити могућност да су Благојевићи открили Немцима партизански положај на Кадињачи.

            Тако се, 17. априла 1945. године, Гојко Благојевић нашао пред Војним судом у Ужицу и пред злоглашеним судијом Мићом Цицварићем који ће многима поскидати главе. Цицварић је све своје пресуде, уз патолошку мржњу, саопштавао у две речи: на смрт! Војни јавни тужилац био је Радоје Миливојевић, а судило се по некој војној уредби.

            - Колико си комуниста заклао? – питао је Цицварић.

            - Господине Судија, ја ни јагњад за кафану нисам клао него сам звао касапина...

            - Пази шта говориш пред славним судом! – упозорио је Цицварић

            - Добро, колико си партизана предао Немцима а колико си их стрељао?

            - Ни у минулим ратовима нисам никога стрељао, а био сам у многим борбама. Борили смо се за слободу отаџбине. Са Немцима нисам сарађивао, ви знате да су спалили само моју кућу и да су само моју жену отерали на Бањицу...

            - Борили сте се за краља! За крвавог краља који је завео диктатуру и прогонио комунисте.

            - Краљ је био Врховна команда, а био је с нама и на ватреном положају...

            - Усуђујеш се да браниш крвавог краља! Колико имаш његових одликовања?

            - Не браним ја краља, него говорим истину!

            - Сарађивао си са четницима! Зликовцу Душану Радовићу Кондору давао си новац и отпослао му 50 људи да ојача одред...

            - Не ради се о сарадњи него о уцени: Кондорови људи су мене и мога сина Радомира осудили на смрт. Ви знате да Кондор није признавао ни свога команданта Дражу Михајловића – био је својеглав и осион човек...

            - Пошто све лажеш, осуђујем те на смрт стрељањем – пресудио је Цицварић.

            Виши суд, међутим, није имао разумевања за ову сурову пресуду без доказане кривице, па је преиначио пресуду на 20 година робије да би је, док је Гојко био у пожаревачкој робијашници, свео на пет година. После три године условно је пуштен, али га је првоборац Витомир Чворовић вратио у исту робијашницу: он, рекао је, не признајем никакве одлуке судова и управе затвора! А био је моћан: његова реч, као председника бајнобаштанског среза, била је последња. Тако је гојко провео пет година на робији. Већ сутрадан по изласку из затвора био је ухапшен, а неколико дана касније родбина је обавештена да се Гојко обсио у бајнобаштанском затвору! Нису рекли да се обесио ''уз присуство власти''. Можда је његовом вешању присустввао и председник среза Чворовић, кога је по злу упознао писац ових редова...

            На једном послератном скупу на Кадињачи, славећи борце који су пружили отпор окупаторској сили неко је добацио: ''Док ми славимо пале борце, виновници њихове погибије и даље шетају по Заглавку!'' Тако се, из године у годину провлачила сумња да су Благојевићи одали партизанске положаје. У то време је Богољуб, трговац и кафеџија био управник ресторана на планини Тари. Његова кћерка Савка је обавештена да се Богољуб обесио! Питања како и зашто нису била дозвољена...

            Неки историчари, међу њима свакако најпознатији др Венцеслав Глишић, потврдили су, истина много година касније, да није било никакве издаје и да су Благојевићи, у том смислу, потпуно невини.

            Најмлађи Гојков син, Радомир, једва је и за време рата и по његовом завршетку спасао главу: прогонили су га и неки четници, који су се одметнули од Драже Михаиловића, и партизани. Ови други гурнули су га у двадестој години живота на Сремски фронт, уз наду да неће преживети. Кад су видели да је преживео, извели су га пред суд под оптужбом да је са двојицом својих вршњака, Боришом и Новаком, убио једног муслимана, партизанског борца, чијег имена и презимена није било у оптужници. Сви су ослобођени после месец дана затвора у Бајиној Башти и Ужицу. Остао је под Божјим окриљем да би могао да сведочи о страдању своје родбине. А прота Ратко је сахрањен у порти старе Цркве у Мокрој гори, али није заборављен: на његовом гробу пламте воштанице...

            Молитва Господу, коју Радомир изговара четири деценије, уведе Благојевиће у овај споменар. Проту Ратка уведе његова трагична смрт и сарадња са црквеним листовима и часописима. О Гојку и Богољубу се и данас говори као о невиним жртвама у злом времену. У дане када се обележава 60-годишњица победе над злом, ваља се сетити и оних који су у миру пали од братске руке. Њихова невина крв опомиње: да се не заборави, како се зло не би поновило.

                                                                                                            Антоније Ђурић