КУЛТУРА
ЧЕДОМИР МИРКОВИЋ, ЧЕСТ ГОСТ БАЈНЕ БАШТЕ
НАЈАВА ИЗ ПОЛУТАМЕ
ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЗАОСТАВШТИНЕ
Узнемиреност која ме обузима, док охрабрујем себе да трачак дневне светлости уперим ка оном што сањам, није изазвана тиме што сањам, није изазвана тиме што ризикујем да, у културној јавности, оставим утисак нескромног и самохвалисавог човека: уосталом, моји пријатељи и познаници одавно знају, јер ја то никад нисам прећуткивао, да себе сматрам стручњаком за снове и да се, у тој области, над већином психолога и психоаналитичара осећам супериорно. Моја узнемиреност и моје неспокојство долазе првенствено отуда што слутим да ћу – записујући још један од својих снова који ми се, годинама, у безмало истом облику понављају – да наставим одавно започето растајање од драгоцених ослонаца у тумарању кроз замршену свакидашњицу.
Због жеље да читаоца не остављам у недоумици и недоречености, али и да, бар још који часак, задржим у поседовању нешто што је, ипак, важан део мога унутарњег света, подсетићу на некадашњи ''случај'', од којег је изгледа све и кренуло.
Својевремено, почев можда и од детињства, заокупљао ме је истоветан сан: о загонетном путовању групе људи, кроз неке пределе који су ми час блиски, а час непознати, о подухвату који, бар како сам му у сну доживљавао и процењивао трајање, почиње у врело летње послеподне, да би ишчилело дубоко у ноћи. Кад сам, већ као студент књижевности, први пут посетио место Бело Поље у Гружи, надомак средњовековног манастира Враћевшница, из којег су се моји преци, стотинак година пре мог рођења, због епидемије неке опаке болештине, преселили у таковски крај, препознао сам у пејзажу позорницу једне сцене свог узнемирујућег сна. Уз помоћ књига које су ми, тада, долазиле до руку, поверовао сам да се у моме сну о путовању помаљају шифрована подсећања на давнашња породична искушења, па сам принудио себе да пажљиво мотрим на сваку појединост. Успео сам, чак, и да сан делимично проширим на једну и на другу страну, ка почетку и ка завршетку. Пошто ми се учинило да је, уз незнатне допуне, сан о људима који застајкују и покушавају да се, при походу, саберу на појединим тајновитим местима, каква су раскрстице путева, планински превоји и разрушене тврђаве, нарастао у заокруженеу целину, у фабулу с драматургијом, ликовима, амбијентима и симболичним натукницама, записо сам га, потом као причу објавио у кљизи ''Погорелци''.
На моје огромно изненађење, повремено и жељење, ни један једини призор из овога никад ми више није дошао у сан.
Оно чега се овог пута лишавам, улазећи сада у то и свесно и добровољно, умогоме је различито од негдашњег завиривања у затамљену породичну прошлост.
Сањам, често, како се коцкам, у некој мемљивој хотелској сали, и како добијам или губим знатне своте новца. Ово ме је дуго збуњивало, стога што ме страст коцкању у стварности никад није обузимала. Збуњивали су ме ритуали и декор окушавања коцкарске среће у сну: сценографијом је доминирао старински рулет постављен по пространом дрвеном столу, све налик на оно што сам, ко зна колико пута, виђао у пустоловним. криминалстичким и љубавним филмовима.
Поучен ранијим искуствима, почео сам, у сну, да обраћам пажњу на детаље. Најпре нисам уочавао ништа изузетно, ни међу новчаницама, ни међу жетонима, нити у бројевима. Подбула лица времешних мушкараца који су опслуживали рулет и доносили пиће деловали су безизражајно и одбојно. Износ добијеног или изгубљеног новца нисам успевао да повежем са било чим што се дању догађало, мада сам то покушавао, на пример, тако што бих скокнуо до Беобанкине пословнице у Коларчевој улици, где сам имао отворен текући рачун на који су ми повремено стизали хонорари за учешће на књижевним вечерима и за сарадњу у часописима. Задовољство, у сну, због добитка или растуженост збор губитка, и једно и друго са све мање истинске ватрености, нису указивали на повезаност с мојим здраственим стањем, са расположењем или с радном енергијом.
А онда је – после извесног времена, којем више не могу да одредим опсег – улога сна почела, мало по мало, да се назире и разјашњава.
Прво сам приметио да у дубокој позадини сцене, у полумраку иза стола с гломазним рулетом, увек има посматрача.
Упозоривши себе на ово откриће, следећег сам се пута задржавао на лицима оник који, дискретно и ћутке, прате моју хазардерску помаму, видео сам, у мноштву, и неколицину својих пријатеља из младалачког доба, неке које ретко сусрећем.
Наредну прилику искористио сам да, још пажљивије, рзгледам посматраче, чак толико преместивши пажњу ка њима да сам једва могао да пратим шта се дешава с мојим коцкарским улозима. Зато ми и није промакло да је један од посматрача, иза рулета, стајао малко по страни, издвојен, и да је држао свежањ папира, као да жели нешто наглас да прочита. У њему, том посматрачу с папирима, препозно сам свог пријатеља из младости, очног лекара који се одавно иселио у Торонто; међутим, у то откриће, које ме је само окрзнуло, постао сам сигуран тек сутрадан, кад ме је овај пријатељ позвао телефоном из Канаде да би ме обавестио о саобраћајном удесу своје супруге, особе с којом смо некада обојица ишли у исти гимназијски разред.
Сличано се поновило, само неколико месеци касније, кад ми је пензионисани телевизијски уредник с којим сам некад делио радни сто у редакцији, јавио да, тога јутра, треба да оде у болницу, због хирушког захвата с неизвесним исходом.
Остале примере нећу, овде, да наводим, јер бих могао, ненамерно, да се огрешим о успомене на поједине драге личности и о приватност чланова њиховох породица.
А стављајући ову на хартију, знам да заувек уништавам још један извор притајених али поузданих упозорења. Признајем да нисам баш уверен имам ли довољно оправдања и повода за то што чиним, нити могу да наслутим да ли ће то у шта се упуштам на било шта и на било кога да утиче, сем на мене.
Чедомир Мирковић