Ово је сведочење малишана првог разредан бајнобаштанских основних школа, који су кренули у први разред школске 2001/02. године,године у којој је враћена верска настава у школске клупе Бајне Баште и тиме је бар донекле исправљена велика и срамна грешка широм земље Србије, тај велики духовни геноцид почињен  над православним Србима. Ово су деца, која са само седам година овако лепо и храбро, али пре свега мудро, исповедају своју веру.

            Своје причање и утиске о часовима веронауке девојчица из основне школе у Пилици, Милка Рогић, отпочела је овако: ''На часу веронауке увек смо се дружили и никада нисмо говорили ружне речи. Причали смо како треба волети Бога и Цркву. Онај ко воли Бога воли и све што је од њега добио. Треба да волимо другове и са њима  да поделимо све што је лепо. Треба да не загађујемо околину. Свакога часа на веронауци мени је лепо и ја једва чекам када ће доћи уторак''.

Друга наша саговорница девојчица Емилија Стаменић из најстарије основне бајнобаштанске школе, сетила се својих утисака са првог часа веронауке. Тај сусрет са веронауком описала је следећим речима: ''Први дан учитељица нам је дала папир да бојимо. На папиру је приказана црква. И бојила сам разним бојама. После нам је прочитала кратку причу. То је био други час веронауке''.

Дечак Никола Матић из најновије бајнобаштанске школе ''Свети Сава'', тихим и умилним гласићем, отпочео је своју причицу: ''На часу веронауке учимо о вери, Богу, природи, животињама, људима и свету уопште. Тачније речено о свему што је створила Божија рука. Учимо да је љубав Божији дар, а праштање, скромност и доброта велике врлине. Учимо на делу и животу Исуса Христа Сина Божијег. На часу веронауке упознајемо православне обичаје. Упознајемо се са свецима и њиховим делима. У данашњим временима само се са снажном вером, традицијом и поштовањем може остати на правом путу''.

Девојчица Дијана Јанковић кратко је додала: ''На часу веронауке је лепо. На часу учимо о Богу. Када почне час прво се молимо Богу. На часу нас учитељица учи о Богу. И учи нас да треба волети и Бога. Учи нас да је Бог добар''.

О Цркви девојчица Маријана Бошковић казала је: ''Црква је велика и лепа. У њој има пуно икона и слика. Унутра зидови су ишарани сликама- фрескама. На цркви има звоно. Звоно звони сваки дан. У Цркву долази пуно народа''.

 Маријанина другарица из разреда Марија Кљајић рекла је: ''Ја сам као хришћанка православна васпитана да се молим Богу и да верујем у Њега. Као и да верујем у празнике и да славим славу Светог Луку. То је за мене најрадоснији дан после Божића и Ускрса''.

О Богу Створитељу и Творцу, Ивана Ђурић је посведочила: ''Бог је створио све што постоји: сунце, небо, звезде, месец, људе, животиње, дрвеће, реке, птице, рибе. Бог је створио све око нас''.

О Богу који јесте љубав дечак Михаило Јелисавчић, улепшао је нашу причицу следећим речима: ''Бог је нешто што никада нисам видео, али верујем у Њега и молим му се. Уз Божију помоћ и моје молитве, испуни ми се много замишљених жеља. Све више верујем у Бога и зато сам уписао веронауку''.

Александра Поповић крунисала је крај наше причице својим кратким литерарним радом, који дарујемо свима вама који кренусте са нама на ово прекрсно путовање кроз часове веронауке, који се од 2001. године одржавају, слава Богу, непрекидно и трају упркос свима и упркос свему, како на простору нашег округа, тако и свуда по Србији. Ово је доживљај девочице која је кренула на своје прво причешће. Делови Александрине приче изгледају овако: ''Једног сунчаног јутра мама ме је пробудила и рекла- Ана, пробуди се идемо у Цркву. Радосно сам устала. Срећно сам скакутала држећи маму за руку. Била сам срећна зато што сам први пут ишла да се причестим (...) Била је тишина само је свештеников глас одзвањао у цркви. Понекад би се чуло звецкање кандила. Осећала сам пријатан мирис тамњана (...) Полако смо прилазили. Када је дошао ред на мене свештеник ме је питао како се зовем. Изговорио је неке речи и моје име и са малом кашичицом дао ми је хлеб (...) Од тада често идем у Цркву, понекад са мамом, а понекад са баком и дедом''.

Све ово још једном потврђује и говори зашто је веронаука толико важна и зашто је потребна нашој деци и зашто је веронаука живот. Али уједно ово је прилика да још једном преиспитате своје одлуке, ставове или пак мишњеља, услед којих сте можда ваше дете лишили часова верске наставе у државним школама.    

вероучитељ Весна В. Лаловић