130 ГОДИНА ОТКРИЋА ПАНЧИЋЕВЕ ОМОРИКЕ

 

После пуних 100 година од Панчићевог открића

 

СПАС ЗА ОМОРИКУ

 

Плантажа у Јеловој гори има око 300 стабала, што је сасвим довољно за обнављање ове ретке врсте четинара

 

панчићева оморикаПосле пуних 100 година од дана када је Јосиф Панчић, у селу Заовинама на Тари, открио оморику у Југославији је подигнута прва семенска плантажа овог готово несталаог четинара. Плантажа у Јеловој гори допринеће бржем развој и обнављању оморике које је последњих година све мање због већег уништења.

Пуних 100 година оморика је само уништавана. Ништа није учињено да се њен природни пород обнови. Семе Панчићеве оморике је највредније од производа у овој планини. Зато се много становништва ангажовало на његовом скупљању, а како је шишарка Панчићеве оморике, у самом врху стабла, које је врло високо неопходно је бити изузетно спретан у прикупљању шишарки. Број сакупљача се временом смањивао док се они који су нечасно долазили до семена увећавао. Ишло се чак дотле, да појединци секу стабло дрвета да би обрали шишарке.

Ово изузетно витко и декоративно дрво, које Панчић с правом назива ''ледена лепотица'' годинама изазивала одушевљење људи које и сада немилосрдно сатиру. Дођу на Тару где је природно станиште и за њом трагају по неколико дана кад пронађу младе примерке ископају их и носе у своје вртове. Скоро по правилу оморике у врту не доживе свој развој па угину јер ово дрво тражи специјалне услове. Има их само у густим и неприступачним деловима Таре и на литицама Дринског кањона, где људска нога ретко кад крочи. У срцу Таре осало је неколико примерака под изузетном заштитом, тек колико да је свет види и да јој се диви.

Природно обнављање оморике је врло споро – сваки двадесет година.

Због свега овога Шумско газдинство у сарадњи са Институтом за шумарство у Београду подигло је у Јеловој гори прву плантажу у Југославији.

Плантажа има око 300 стабала. Калем-гранчице су узети са 24 елитна стабла Панчићеве оморике у резервату на Тари. Подлоге за калемљење су од смрче и оморике а плантажа међу лишћарима да ветар не би донео опрашиваче четинарских ''уљеза'' друге врсте. Све је рађено према упуствима и под будним оком наших стручњака. Захваљујући овој плантажи, Тара неће доживети судбину Златибора. Док је Златибор и без јединог златног бора у селу Негбини код Нове Вароши, на Тари ће Панчићеве оморике бити све више.

 

                                                                  Рашо Ивановић