Место рођења Панчићеве Оморике, је Тара – село Заовине. Ове године ће на најлепши начин бити обележена стотридесетгодишњица открића оморике и очувања историје и живота ''ледене лепотице''.

            ПРЕДАВНО, пре леденог доба, на великом пространству земље живела је млада лепотица Оморика. Једном тако она од целог света одабере планину Тару да ту заспи. Онако витка, нежна и прелепа преживљавала је смрти својих биљних и животињских вршњака, све земљине преображаје – милионе година.

            Путујући по ужичком округу дочује за њу принц од ботанике Јосиф Панчић и тврдо одлучи да је нађе. И ако је то било готово немогуће, јер му нико није знао рећи где она живи, после двадесет две године мукотрпног трагања (долазио је неколико пута на коњу из престонице овамо), пробуди је и, сав срећан покаже свету.

            Свет је био очаран бесмртношћу и лепотом ''Успаване лепотице'', а принц тиме прослави себе и своју малу земљу, која је једина у свету пружила услове за вечан живот овој принцези четинара.

            Из целог света тражили су од ње и немогуће: Да пренесе своје облике у њихове паркове. Удовољавала је њиховим жељама, али пошто та земља, је била нова, није имала ону чудотворну, јединствену материју која оплемењује, сви су видели да су те оморике – лажне. Али људи света били су поносни што имају што од оморике, макар и лажно.

            Време је пролазило. Људи су измишљали возове, стругаре, фабрике, електране, а оморика благонаклоно посматрала човеково кретање ка благостању.

            Али, време је и другачије пролазило. Њени сународници су је заборављали, њени, па чак и највернији – друштво за заштиту природе – све ређе су је посећивали, када су о њој још увек говорили.

            Једног дана дођоше инжењери. Видоше Дрину, која је под њом протицала а угледаше у њој и огромну корист, али не видеше Оморику, и то баш на њену стогодишњицу!

            Тарабића пророчанство!

            Оморика, осетивши се непотребном, беспомоћно поче да чека мач судбине.

            Дубоко изневерена размишљала је, има је и у другим деловима Таре, а Панчићева Оморика насељавала је у далекој прошлости све континенте пре смене леденог и међуледеног доба задржала се само на локалитету окуке Дрине између Бајине Баште и Вишеграда и зато представља терцијални реликт, ''живи фосил леденог доба'', ендемичну и реликтну врсту. Овај редак егзотични четинар сматра се најлепшим четинаром Европе,  и данас због своје изузетне лепоте краси ботаничке баште широм света, једино се задржао у свом природном облику по врлетима Таре, у амбијенту своје постојбине.

            Њен проналазач, Јосиф Панчић, рођен је у селу Угрине у Лици, 5. априла 1814, завршио основну школу у Госпићу, гимназију у Ријеци, филозофију у Загребу а медицину у Пешти, где је промовисан за доктора медицине 1. септембра 1843. године.

            У Бечу се упознао са Вуком Караџићем и изразио интересовање да ради и проучава флору Кнежевине Србије.

            Вук му је препоручио да затражи од тадашњих власти у Србији у Ужицу.

            Пашић је дошао у Београд 1846. године, али није постављен у Ужицу због великог броја противника тадашње владајуће династије.

            Колико је био разочаран због неостварене жеље, са друге стране, могло би се слободно тврдити да му је одлука испунила велику жељу да упозна флору Кнежевине Србије..

            Као најбољи познавалац флоре Србије, 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, а затим постављен за редовног професора природних наука у Лицеју Србије. У Лицеју, касније Великој школи Панчић је остао до краја живота својом личношћу, радом, примером и целим својим животом деловао образовно и васпитно на 34 генерације лицејаца и великошколаца, ширио знања у нашем народу, а својим научним радом стекао највећа признања не само у својој земљи него и у иностраним научним центрима Европе и Америке и за свој народ, тек ослобођен од петовековног ропства, освојио Високо место међу другим културним народима.

            Др Јосиф Панчић је оснивач и први председник Српске академије наука и уметности, члан Југословенске академије знаности и уметности, Угарске академије зоолошког друштва у Бечу, члан Баварског друштва у Шербуру, у којима су истицане велике заслуге његових научних радова за светску науку.

            Јосиф Панчић је у својим проучавањима дао велики допринос на пољу ботанике, заштите природе, зоологије, био географије и екологије, минералогије и геологије.

            Само на пољу ботанике Панчић је у Србији описао 2176 биљних врста и пронашао за науку 102 биљне врсте.

            Али, једног дана, и ако је био бесмртан, принц умре. Велика жалост завлада 25. фебруара 1888. године. Оморика је од свог древног блага дала да му се направи ковчег. Сахрањен је на Панчићевом врху на Копаонику.

            Именом Јосифа Панчића назван је Образовни ценар и Гимназија у Бајној Башти. У част Панчића Гимназија подиже Ботаничку Башту.

Рашо Ивановић