ЗНАТЕ ЛИ СВЕ О ВАШОЈ УЛИЦИ:

''Живот је дуга и тешка борба''

УЛИЦА ВОЈВОДЕ МИШИЋА

Под вођством једног од најталенотованијих генерала Првог светског рата, Војвoдом Мишићем – извршен је пробој Солунског фронта и то представља један од најсјајнијих подвига овог рата

Војвода Живојин Мишић је, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своје успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Мељена и Сувобора, од команданта српске 1. армије у великој колубарској бици (у којој је преморена и десеткован српска војска до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезничке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитивни слом Централних сила.

Уверен у и поучен горким искуством из неправедног и неуспешног рата са Бугарском 1885, који је умањио војнички и политички углед Србије у очима и пријатеља и непријатеља, Живојин Мишић је са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавшавању српске војске, као и на њеним непосредним припремама за рат против две трошне али још увек моћне царавине – османлијске и хебсбуршке. У томе га ништа није могло поколебати, па ни неоправдано удаљивање из војске у два маха (пензионисан је 1904. и 1913. године). Са њиму својственим ентузијазмом непрекидно је радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Стога се, без претеривања, може рећи да је Живојин Мишић – уз Радомира Путника, Степу Степановића и Петра Бојовића – творац српске војне доктрине, која је своју животвореност показала у балканским ратовима и првом светском рату.

После мајског преврата 1903. године пензионисан је у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али је, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовог помоћника.

Изгледало је да је тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која је – целисходном распоредом снага и зналачким маневрима по унутрашњим правцима, бацајући усиљеним маршевима своје дивизије с једног на други део фронта и држећи  све конце у својим рукама – створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју је избојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао је до пуног изражаја  тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да је ''класична како по својој идеји, тако и по начину извођења''.

У веома тешким одбрамбеним операцијама, које је српска војска водила против аустроугарских, немачких и бугарских снага, у јесен 1915. године, Мишић је, целисходном организацијом одбране и правовремено предузетим кратким и снажним противападима, у простору Горњи Милановац, Чачак, Ваљево, осујетио намеру фелдмаршала Макензена да обухвати лево крило српске војске у долини Западне Мораве и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог – изнет на историјским седницама команданта српских армија у Пећи – да се на Косову прикупе све расположиве снаге и пређе  у противофанзиву, није био прихваћен (оцењено је да стање српске војске не даје никакве изгледе на успех), Мишић је, уз велико лично залагање, провео 1. армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра. Маршујући тешким и беспутним тереном, по снажној вејавици, с пропалим и оскудним оделом, гладни и физички крајње исцрпљени, његови војници, подофицири и официри масовно су умирали, али су у садејству са савезничком црногорском војском, успешно заштитили десни бок главних снага српске војске за све време њеног повлачења преко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје.

На том дугом и изузетно напорном одступном маршу и сам војвода Мишић се тешко разболео, па је по доласку у Скадар упућен на лечење. У првој половини јануара 1916. године искрцао се у Бриндизију, а одатле отпутовао у Напуљ и Рим, где је извесно време остао на лечењу и опоравку,  да би одатле, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт. Почетком 1916. по други пут је примио команду над српском 1- армијом и у горничевској бици поново испољио квалитетне неуморног прегаоца и даровитог војсковође, због чега је после ослобођења Битоља одликован највећим енглеским одликовањем – Орденом св. Михаила и Ђорђа I  степена.

Највећи успех војводе Мишића после колубарске битке везан је, међутим,  за победоносну савезничку солунску офанзиву, у којој је српска војска исписала једну од најславнијих страница  своје богате ратне историје. У тој офанзиви Мишић је, као начелник штава српске Врховне команде, сарађивао са савезничким командантима на дефинитивној изради операциског плана, а у његовој реализацији показао право мајсторство у пројектовању и извођењу сложених маневарских комбинација.

Бриљантно командовање српском 1. армијом у (за Србију) најдраматичнијем периоду првог светског рата, уврстили су војводу Мишића у ред највећих војсковођа тога рата и ратне прошлости уопште. Оцељујући улогу српске војске у савезничкој солунској офанзиви, председник британске владе Лојд Џорџ у својим мемоарима истиче да неодољиво јунаштво с којим је српска војска – предвођена једним од ''најталентованијих генерала првог светског рата, војводом Мишићем'' – извршила пробој Солунсог фронта и да то ''представља један од најсјајнијих подвига овог рата''.

После завршетка рата и демобилизације Врховне команде Мишића је посављен за начелника генералштаба нове југословенске војске, али његов рад на организацији те војске није дуго трајао. Због тешке и неизлечиве болести упућен је у Француску на лечење. Тамо је на основу памћења, које га ни у последњим даним није изневерило, са њему својстеном истрајношћу ужурбано писао своје успомене, као да је предосећао да му се ближи крај. Желео је да потомству остави забележено своје богато ратно искуство. Смрт га је у томе прекинула 20. јануара 1921. године. Његове успомене су остале незавршене. У њима нема Брегалнице, Цера, Дрине, Колубаре, Горничава и Доброг поља. И поред тога, оне су драгоцен избор за разумевање друштвено-економских и политичких збивања у Србији друге половине XIX и прве деценије XX века, а посебно за упознавање организацијских, формацијских и доктринарних принципа на којима је изграђена српска војска и српска војна мисао тога доба.

Наградно питање:

После завршетка рата и демобилизације Врховне команде, Мишић је постављен ?

Одговоре на наградно питање послати на адресу:

Завичајно удружење ''Баштина'', Трг Душана Јерковића 1.

Зграда ХЕ