Владика, владар и песник Петар II Петровић Његош је рођен 1813. године на Његушима. Школовао се у манастиру Савини, а потом на Цетињу. По смрти његовог стрица Митрополита црногорског Петра I 1830. године мали Раде, како му је било крштено име примио је калуђерски чин у Цетињском манастиру и ново име – Петар. Због упражњене митрополицке катедре врло млад, са својих 17 година је примио епископски чин, а са њиме сву црквену и државну власт у Црној Гори.

Владика Петар II је покушао (колико су му тадашње прилике дозвољавале) да изврши више реформи, као што су: отварање школа, доношење на Цетиње штампарије, увођење пореза и успостављање савета и судова. Искористио је своје песничке способности и нама у наследство оставио више дела, од којих су најпознатија: Горски вијенац, Луча микроказма и Лажни цар Шћепан Мали.

Рано је се разболео и умро после тешке болести у 38. години живота. По својој жељи био је сахрањен у капели на Ловћену.

На сахрани свога сина, Његошева мајка Ивана, обратила је се присутнима као и своме сину следећим речима:''Браћо Његуши, соколови црногорски, није вам то лијепо што чините, што плачете и кукате за мојим сином, а вашим владиком. Нијесам ја њега родила нити за плакање, нити за кукање, већ га родила о добру имену нашег и српскога. Престаните са плачем, јер ја, његова мајка, плач не могу слушати.

Ја сам била, а и данас сам најсрећнија мајка, кад ми је Бог даровао тебе, мој вазда најљепши сине. Био си ми ти сине најљепши међу најљепшима, није само тијелом него и духом. За ваистину Божију, ја твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати, јер кад би то чинила, ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја.

Проста ти сине материнска рана, просто ти црногорско млијеко, слава Богу који те таквог младог и лијепог узео, барем ће Он најдражи мој сине, имати од тебе што да види''.  

  19.10. 1851. године                    Јеромонах Јустин (Стојановић)

                                                                         Сабрат манастира Раче