100 ГОДИНА ТУРИЗМА НА ТАРИ
Боравак на Тари представља радост за сва чула, било да сте боси кренули преко зеленог тепиха, напили се воде са Хајдучког извора или удахнули пуним плућима мирис четинара. Те благодети одкривене су тачно пре сто година...
КРАЉИЦА ПЛАНИНА СЛАВИ
Стеван Ковић из Заовина који је напасао ''на хиљаде оваца'' по Тари и Ивици, а госте служио вином у сребрним чашама, деклемовао је хвалу себи и своме богатсву:''Док се год зелени планина Тара, док блеји овца гара, и док ми се шарени пушка шара, ја се не бојим ни цара''
Планина
Тара сврстава се у ред најлепших предела наше отаџбине. У свом разноврсном
природном богатству, као елемената природне средине (геолошки састав, рељеф,
клума, воде, земљиште, флора и фауна) омогућила је и развој људских насеља као
ни једна планина у Србији. То сврстава Тару у групу ''питомих'' планина.
Економски напредак тарских села почивао је на гајењу стоке и експлоатацији шума.
Све друге делатности биле су допуна ових основних.
Сточарство Таре ушло је и у легенду. Манастир Рача, задужбина краља Драгутина, (XIII век) имао је у поседу велики део ове планине. На Тари су били сточарски станови а сточари су напасали манастирска стада. Од тих станова до манастира млеко се слало помоћу специјално направљених млековода од дрвених цеви.
Стеван Ковић из Заовина који је напасао ''на хиљаде оваца'' по Тари и Ивици, а госте служио вином у сребним чашама, и деклемовао хвалу себи и своме богаству:''Док се год зелени планина Тара, док блеји овца гара, и док ми се шарени пушка шара, ја се не бојим ни цара''.
У време турског ропства Тара је скривала одважне хајдуке са чувеним Костреш Харамбашом. Ушао је и у епску песму. На њега нас и данас подсећа Хајдучка пећина и Хајдучка чесма. Поред хајдука Тара је била у то време и духовни центар српског народа. У њенем подножју у манастиру Рачи радила је чувена Рачанска преписивачка школа. На почетку Првог српског устанка архимандрит Раче Мелентије Стевановић подигао је Соколску нахију и нашао се међу истакнутим вођама устанка.
У време буна и устанака ова је планина била уточиште за збегове и народне борце, а у време мира, пружала је све услове за развој сточарства и дрводељства. Највеће благо Таре је у екплоатацији грађе. Дрво се транспортовало сплавовима. Села у подножју Таре која излазе на реку Дрину имала је на десетине познатих сплавара. Тако је експлоатација шуме утицала да је Тара добила железничку пругу четири године пре Ужица.
Тара је привлачила и разне научнике због релитних врста флоре и фауне. Јосиф Панчић је са студентима изводио научне ескурзије по Србији.
На Тари му се посрећило, открио је реликтни четинар – оморику.
Поред Панчића Тару је истраживао знаменити геограг Јован Цвијић.
Почетком XX века, прихваћени су и у Србији савети европских лекара да се туберколоза може успешно лечити само на чистом планинском ваздуху. Касније ће то и научна испитивања потврдити, јер се доказало да фитомициди борових шума уништавају кохов бацил, изазивача ове опаке болести. Оснивају се планинарска друштва која пропагирају излете на планине одмор и рекреацију на њима.
Тара
која обилује баш боровим шумама, наравно и лишћарима, цветним ливадама и
пашњацима, постаје примамљива и за посетиоце. Због тога ће добити и атрибут
КРАЉИЦА ПЛАНИНА. Једни ће долазити ради одмора и рекреације, други ради лечења.
Данас је тешко одредити ко је и кад је први дошао на Тару ради одмора или
лечења. Али се поуздано зна да је тих намерних посетилаца било почетком прошлог
века и да данас славимо јубилеј 100 година туризма на Тари.
Доказа о тим првим посетиоцима Таре данас имамо веома мало. Један се налази на кући Обрада Вукајловића на Калуђерским барама. Прадеда данашњег власника, Витор, саградио је за оно време праву домаћинску кућу, брвнару, солидних димензија. Иметак је стекао тргујући грађу. Касније ће наставити да се бави и угоститељством, занимањем које се до данас сачувало у овој фамилији. (Кафана КУРТА). За дан јубилеја узет је податак који се односи на познатог српског књижевника Милована Глишића, за кога се зна да је долазио на Тару да тражи лека за своја болесна плућа. О боравку Милована Глишића казивао нам је познати Ужички лекар Лука Ђуричић (1892-1978) који је 1934. године саградио вилу за одмор у Рачанској Шљивовици и добар део лекарске праксе обављао по тарским селима. Своју причу је заснивао на казивању мештана који су у свом сећању сачували сусрете са познатим књижевником српског реализма. Према тврдњама мештана Глишић је долазио 1905. године на Тару. У записима књижевникове сестре Станке, стоји да њен брат Милован ишао на планину не наводећи коју (да лечи оболела плућа). Није спорно да је Глишић боравио на Тари, може да буде споран број долазака. Највероватније да је долазио два пута 1905. и 1907. године.
Данас треба свечано обележити један век туризма на Тари. Сигурно је да туризам постаје она трећа делатност која све више постаје допуна оне две основне о којима смо говорили на почетку овог текста. На жалост, сточарство Таре је данас такво, да се туристи снадбевају млеком из градских млекара. О експлоатацији дрвета неком другом приликом.
Туризам ни изблиза није добио оне размере које ова планина може да пружи. Капацитети данашњих хотела и викендица нису за поцењивање.
Туризам као и свакa привредна грана, може пружити више ако се у њен развој више и уложи.
Илија Мисаиловић