Поводом, првог, доласка Милована Ђ. Глишића – једног од најбољих српских прозаиста на одмор и лечење на Тару, обележен је почетак развоја туризма на овој планинској лепотици.

Почетком 1905. године, три лета пре него што се угасио живот Милована Ђ. Глишића (1847 – 1908) у Дубровнику, где се налазио на лечењу од уклете болести српских уметника – туберколозе, водећи књижевни арбитар Јован Скерлић објављује у Српском књижевном гласнику своју значајну студију о Глишићевом књижевном делу. Неприкосновени Скелићев суд представљао је признавање не малих Глишићевих заслуга за нову српску књижевност и његово коначно сврставање међу најбоље српске прозаисте.

Од Скерлићевог несумњиво праведног суда из 1905. године па све до наших дана, Глишићево дело је вишеструко оцењивано, с менама у естетским критеријумима, често у мањим изборима и прештампано, али само у два наврата (Целокупна дела, I и II, Београд, 1928 - 1929. приредио Урош Џонић и Сабрана дела, I и II, Београд, 1963, приредили Голуб Добрашиновић и Драгољуб Влатковић) целовитије представљено читалачкој публици.

Година у којој се родио Милован Ђ. Глишић изузетно је значајна за нашу књижевност новијег доба, представља преломни тренутак за српску културу уопште. Као да је Глишић и својим рођењем био предодређен за списатељски занат.

Знаменита 1847. година протиче сва у значајним културним збивањима: у Београду почиње рад прве јавне читаонице – Читалиште београдско, позоришне представе се играју у Позоришту код Јелена, а у Будиму се појављује Славјанка, алманах српске панславистичке омладине.

Двадесет шест година касније, 1873. у Преодници, првом социјалистички оријентисаном књижевном листу у Србији, Милован Ђ. Глишић  објавиће своју прву приповетку Ноћ на мосту. Од тада, Глишић ће остати књижевно активан наредне три деценије, све до пролећа 1907, године, када је поднео реферат о преводу једног Љемонтовњевог дела у Српској књижевној задрузи, после чега ће га болест отргнути од писаћег стола.

Шта је све Милован Ђ- Глишић, дете села (Градац крај Ваљева) узорао и посејао на српској књижевној њиви? Чиме је све задужио српску књижевност и како, век и по од рођења, ваља данас оцењивати његов значај и сагледати његово место у српској култури?

Глишићево књижевно дело није обимно: тридесетак приповедака, два драмска текста – Подела и Два цванцика, више чланака из разних области, уз плодан преводилачки рад изузетно значајан и по обиму и по вредности – десетна романа руских аутора и преко четрдесет драмских текстова француских, руских и немачких аутор. Ако Глишићево дело није велико по обиму, оно је велико по својој улози коју је имао у свом времену -  било је у много чему пионирско, крчило нове путеве другим ствараоцима и указивало на будуће правце књижевне мисли.

Глишић се, као што је добро познато, јавио седамдесетих година прошлог столећа као наш реалистички приповедач, а по Скелићевој оцени он је ''основао нашу сеоску приповетку''. И не само то:Скерлић, да се још једном позовемо на њега, сматра да ''све и да није Глишић иницијатор целога једног правца'', он је ''мајстор у чистоти српског језика и један од најбољих прозних писаца нове српске књижевности'', те би већ и по томе његове заслуге и његово место били веома значајни у српској књижевности.

Солидна књижевна репутација стечена већ појавом прве књиге Приповедака (1879) утицала је, поред других разлога, на тадашњег управника Народног позоришта у Београду Милорада Шапчанина да понуди Глишићу место драматурга. Глишић је тај позив прихватио, с непуне тридесет и четири године, у напону стваралачког заноса, и на том положају остао седамнест година (1881-1898), дуже него иједан драматург пре њега. Тај сложени посао драматурга отргнуће га од рада на приповеци и окренути другим књижевним пословима.

У позоришту Глишић је ушао без икакве претходне позоришне спреме. Истина, одраније је доста људи познавао из позоришне средине, али убрзо, савестан, радан и радозналог духа, покушао је све пропуштено да надокнади: постаје покретач издавачких послова, чита, редигује и припрема за штампу нове драмске текстове и преводе, сам такође преводи, води канцеларијске послове, присуствује пробама исправљајући говор глумаца, по потреби замењује управника, води записнике на седницама Позоришног одбора, води дневник представа. Тај последњи посао – Глишићев педантни попис репертоара и прихода изведених представа по данима за  период од оснивања 1868. и 1894, што је крај његовог ангажмана – износи 309 страна и представља театролошки докуменат од неоцењиве вредности. Глишићев вишегодишњи летопис погодан је за разнолика театролошка истраживања првих четврт века рада Народног позоришта у Београду. Зачудо, остао је до данас необјављен, у рукопису, мада су се многи позоришни историчари њиме користили.

Приморан да обнови и највећим делом створи нова дела за репертоар, Глишић много чита на матерњем и на страним језицима. Он је самоучки још у младости савладао француски, немачки и руски, а нарочито добро овај последњи језик. Према досадашњим истраживањима, за непуне две деценије драматуршког рада у Народном позоришту Глишић је превео 46 драмских дела са набројана три језика, дакле, готово по три до четири његоа превода извођена су у свакој сезони на сцени нашег националног театра.

Правим чудом до наших дана стигло је сачуваних четрнест превода Милована Ђ. Глишића и они заслужују оцену својих вредности од стране савремених компаративиста.

Осећајући насушну потребу да обнови репертоар савременим делима, млади драматург Глишић и сам опробава своје перо и ствара два позоришна комада – Подвалу и Два цванцика, оба изведена исте 1883. године. Позоришни историчар др. Живојин Петровић тврди да су једночинку Стара и нова школа написали заједно Милорад Шапчанин и Милован Глишић, мада је аутори нису потписали, сматрајући је пригодним текстом намењеним школској омладини (изведена је приликом Светосавске свечаности 13. јануара 1881. на сцени Народног позоришта). Једночинка није штампана, а њен рукопис није сачуван тако да се о његовим сценским и литерарним вредностима не може ништа поуздано рећи.

Комедија Подвала први пут је играна 23. априла 1883. године и доживела је само једну репризу, чији плакат доносимо у прилогу. После другог дана извођења комедије, 24. априла представа је била забрањена да би се прерађена, појавила поново на репертоару крајем децембра исте године.

Шала Два цванцика најпре је штампана, а потом 12. новембра 1883. године премијерно изведена на сцени Народног позоришта, у режији Милоша Цветића, глумца и редитеља, као и претходан Подвала.

Оба Глишићева драмска дела доживела су несумљиви сценски успех: Подвала је до почетка Другог светског рата изведена на сцени Народног позоришта у Београду скоро осамдесет пута, што је сврстава у најчешће извођена дела, јер су само Нушићеве комедије чешће приказиване. Оба Глишићева дела и данас чине живи део нашег драмског наслеђа и не силазе са репертоара особито мањих професионалних и аматерских позоришта.

Глишић своја једина два комедиографска дела ствара на почетку свог драматуршког рада и позоришног шегртовања. ''Добре и лоше стране његовог дела биле су условљене дотадашњим његовим формирањем; били су реалистички, представљали исечке из тадашње србијанске стваности, језик им је био изврстан – на једној; сценски вешина им је била мала тј. минимална – на другој страни. Комади су се ипак за ових седамдесет година одржали, рамљући додуше увек помало'', лапидарно закључује 1953. године театролог Слободан А. Јовановић, поводом београдске премијере Два цванцика, о доприносу Милована Глишића српској комедиографији.

Чињеница да обе Глишићеве комедије више од једног века сценски живе, да налазе своју захвалну публику, своје уверљиве интерпретаторе, сведочи о томе да је њихов аутор непогрешиво осетио суштину народног духа и да га је овековечио у таквом уметничком облику да је без обзира на временске и историјске мане остао самосвојен и на одређен начин актуелан. Мотив подвале, чест Глишићев књижевни покретач (до данашњих дана остао је омиљен Глишићевим Ваљевцима), обрађен је у широком распону самог драмског проседеа. Сценски овековечен, постао је класичан и неразлучиви део нашег драмског наслеђа.

И без обзира на тврдњу да су Глишићеви јунаци тек овлаш приказани, они су тако сликовито сценски погођени да су од првих поставки, у интерпретацијам Светислава Динуловића (Вуле Пупавац) и Саве Тодоровића (Неша) и Жанка Стокић као торокуша Нера. Први послератни Вуле Пуповац на сцени Народног позоришта био је 1945. године Миливоје Живановић, а улогу је наставио Мија Алексић од 1968. године, уз Павла Нинчића као Неше. Јунаци друге Глишићеве комедије Два цванцика били су исти глумачки пар: С. Динуловић (Мића) и С. Тодоровић (Кића) и А. Златковић (Мића), а потом у овим улогама су се с великим успехом огледали Виктор Старчић, Марко Маринковић, Сима Јанићијевић, Александар Стојковић, Мавид Поповић, до најмалађих из 1953.године у Београдском драмском позоришту – Миодрага Дебе Поповића (Кића) и Властимира Ђузе Стојиљковића (Мића).

Глишић је и избором имена јунака давао сценске велере својим ликовима, чему се тек овалш обраћала пажња. Тако, нпр., име Пупавац сугерише физички изглед личности – пупав, трбушаст; дућанџија носи име Смарлама (на турском: роба, наруџба); један од лопова у Два цванцика зове се Баџак (од турске речи: нога, крак); затим коришћење сличних имена у драмским дуелима, као код Гогоља (Мића-Кића, Вилиман-Вукоман, Мара-Сара), да поменемо тек део ауторове комедиографске инвенције. Не треба заборавити да је и сам Глишић користио неких десетак псеудонима и шифара потписујући своје радове по бројним часописима и листовима.

Историографски гледано, значај појаве Глишићевих  комедија врло је велики. Оне су претходиле појави прве Нушићеве комедије на сцени Народног позоришта (Протекција, 1889) а сам Глишић дао је подстрека свом ''синовцу'' Јанку Веселиновићу за писање Ђида (1892), у заједници с Драгомиром Брзаком, а касније Потере (1895), са Илијом Станојевићем. Очигледно је такође, да је ''протежирао'' појаву више драмских дела Драгомира Брзака (Мика практикант, 1883; Колера, 1883; Паланачке новине, 1884; Мило за драго, 1891). 

Глишићево приповедачко дело и комедиографски рад били су, можда, пострек, а на известан начин и инспирација за драму глумца Светислава Ђуриђевића Лажна исправа (1889) и комедију Божји суд на Мендином брду Милуна Т. Ибровца (1896), а такође и за још нека тада или касније настална драмска остварења.

У последње две Глишићеве драматуршке сезоне на репертоару Народног позоришта у Београду нашле су се две Нушићеве комедије (Народни посланик, 1896; Прва парница, 1897), драма Завет Симе Матавуља, Крвни мир, слика из херцеговачког живота Светозар Ћоровића, комедија Потпоручник Микица глумца Веље Миљковића, као и Миљковићева драматизација Сремчеве Ивкове славе (1898), што је резултат вишегодишњих напора да се дође до нових драмских остварења српских писаца, у чему не мали допринос има Милован Глишић.

Од 1881. до 1898. године, када је Глишић био драматург, на сцени Народног позоришта изведено је 238 страних и 68 домаћих дела (изузетно неповољан однос – 4:1 за страна дела). Анализа ових података захтевала би темељитије образложење, у шта се овом приликом не може улазити, али треба, ипак, истаћи да су гледаоци били засићени патриотским декламаторским стилом драматичара који су владали националном позорницом седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Интересовање гледалаца окретало се према страној, у првом реду савременој француској драми, а појава тематски и језички свежих комедиографских остварења Милована Ђ. Глишића, Јанка Веселиновића, Стевана Сремца и Бранислава Нушића значила је права заокрет у репертоарској политици, што ће се касније са још већим успехом дешавати на прелазу из XIX и XX век, пре свега на сцени Народног позоришта у Београду.

У буђењу националне драматургије треба видети не мале заслуге тихог и радног књижевника, драматурга и преводиоца, изванредног познаваоца народног језика, узора потоњем књижевном покољењу, великана у сенци – Милована Ђ. Глишића, који почива на православном гробљу на Бонинову, у Дубровнику, надамо се, у миру.

                                                                                                                                                                         Зоран Т. Јовановић