КУЛТУРА:

Ретроспективна изложба слика Зорана Матића

УМЕТНОСТ СТВАРНИЈА ОД СТВАРНОСТИ ИЛИ ПУТНИК БЕЗ ВЕЛИКОГ ПРЕДАХА

Крајем марта у ужичкој Градској галерији отворена је ретроспективна изложба Матићевих слика и цртежа

Иако физички одвојен од своје публике, пријатеља, породице и колега, Зоран Матић нам је дао још једну прилику да осетимо његов стваралачки дух, ухватимо покрет руке, уловимо поглед и видимо исто оно што је и он видео када је давао живот папиру.

Из одаје у одају Градске галерије, срећемо Зорана, Зоцу, Мату и његове ликове. Тиска се гомила света. Са високих, белих зидова извире опсесија нашег уметника, виртуозност, перфекционизам, жива и беживотна тела, лица, дечија, старачка, нечији замрзнути тренуци...

Можда је најбоље пренети како су о Зорану Матићу говорили они које је бескрајно и вечно растужио својим прераним одласком, врелог августа прошле године.

СВЕТИСЛАВ БАСАРА: Увек сам говорио: уметност је стварнија од стварности. Само на први поглед ( и само неупућеном) изгледа да је Матићева опсесија еротика. Црта Матић актове, нема спора, али иза мунициозно изведеног ероса, иза женских облина, истог момента се помаља и његов брат Танатос.

ЉУБИША БОГОСАВЉЕВИЋ: Зоран је увек јасно видео свој циљ као и путеве којима се до задатог циља долази. Wегов пут је свакако пут којим се ређе иде. У књизи Срце земље се каже следеће: Постоје само два пута. Или ћутати и ништа не рећи или казати све. Ови други први умиру. Мој пријатељ, колега, брат Зоран одабрао је овај други пут. Казати све у Зоцином случају значило је цртати, сликати, организовати колоније, бити учитељ, домаћин, родитељ, путник без великог предаха. Само људи попут њега могу да додирну срце земље.

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ: Матић са папиром успоставља присан дијалог, готово љубавнички однос, магијски решавајући проблем форме. Попут Љубе Ивановића који је гледајући импресионисте схватио да се “оловком може направити светлост” и Зоран Матић је открио раскошне могућности меке графитне оловке.

ДУШАН ЂОКИЋ: Сигуран на свом терену, то је пре свега цртеж, Матић је мајстор опсервације и визуелне реторике и у првом плану он доноси једну снажну интерпретацију, нарочито у широкој скали могућих визура и актера аранжираних у склопу одређених сцена, у репертоару који обједињује фигуралне портрете свих врста, доба, полова, старости и тако редом...

КЕН МАНТЕЛ: Како нисам ни Словен, а ни уметник, почаствован сам што сам добио прилику да пишем о тако сјајном савременику академику српске уметности. Зоран ће остати културна икона због свог јединственог стила. Студија покрета, облика и просторног контекста мотив су кроз целокупан Зоранов рад. Wегово дивљење и фасцинација женом, било да је реч о класичном акту или још изазовнијој хомосексуалној вези, јасно су одсликавале његова осећања и страст.

ДР ЗОРАН МАКСИМОВИЋ: Занимљиво је чега у Матићевим сликама нема, или има врло мало. Од свих делова лица и тела, ретко слика косу и очи, каткад руке. Од жениних облина највише спушта поглед на дојке.  Очи су код њега поглед, а руке покрет. Матић у сликама завирује у недра и испод женских хаљина. Извор узбуђења – испирацију, тражи и наслућеним кретњама тела.

ОБРАД Б. ЈОВАНОВИЋ: Да. Нема више једног витеза бистрог ока, мирне душе и чисте линије, нема више сликара мр Зорана Матића из Бајине Баште, професора Уметничке школе у Ужицу и сјајног мајстора свог заната. Сада када он нас све види, али нас не осећа, а ми њега осећамо, али га не видимо, и када су све дистанце изједначене, а наде претворене у успомене и истинитост заједничких пријатељстава у очај, и када је наш васколики заједнички свет и уметност остао као молитва пред неумитном вечношћу, и моја смртна успомена опрашта се од драгог колеге и пријатеља...

Зоран Матић један је од оснивача три уметничке колоније које су живеле у нашој средини: Кипријан, Тара и Простор.

Недавно је Уметничка колонија Тара добила ново име – “ Зоран Матић”. На Скупштини Колоније, 13. марта 2005. године, усвојен је статут и избрани су нови чланови Управног и Надзорног одбора.

За председника УО изабрана је Љиљана Матић, а за чланове Недељко Ракић, Јован В. Ђурић, Иван Ђурђић, Јовица О. Ђурић, Урош Кремић, Милоје Савић, Пеђа Анђић, Василије Павићевић

^ланови Надзорног одобра су Славиша Арсенијевић, Биљана Ђурђић и Микајло Злојутро.

На Скупштини је дат предлог да се изабере Уметнички савет и селектор Колоније, која ће се највероватније одржати крајем августа 2005.

                                                                                                                                                       П.Ј.