ПОДВИЗИ ЖЕНА У РАТУ:

Непознати подаци о животу великог борца за српски народ

ЖИВОТ ЕВЕЛИНЕ ХАВЕРФИЛД

ПУТОВАЊЕ У ИНОСТРАНСТВО

Евелина је обожавала путовања. Волела је смисао авантура које су путовања пружала. После смрти Хенрија Хаверфилда, 1895. године, отпутовала је на десет месеци у Мексико и Северну Америку, да би помогла себи у подношењу таквог губитка. Отпловила је из Ливерпула у теретном броду који је стајао два – три дана да утовари и истовари терет у свакој луци у Панами, Јамајци и Мексичким лукама Тампико и Вера Круз.

Док је брод стајао по лукама, Евелина је обилазила места и упознавала локалне начине живота колико год је за то имала времена. У Вера Крузу је срела Лајонела Хардина, који је био рођак Хенрија Хаверфилда и службеник британске дипломатске службе у Мексико Ситију. Лајонел је испратио Евелину на путу за Мексико Сити, возом којим се возио и један енглески младић који је био на истом броду на ком и Евелина. Он је кренуо да се придружи оцу који је радио у руднику у Мексику. Она је познавала дечака, који је путовао у другом вагону и требао да сиђе са воза пре Мексико Ситија и узме други воз којим би стигао на своје одредиште. Забринута за њега да не промаши везу јер није говорио Шпански, Евелина је реаговала и наговорила Лајонела да изађе и смести дечака на други воз.

Провела је скроро шест месеци у Мексику са Лајонелом и његовом женом Аном. Они су се ваљано потрудили да забаве енергичног госта водећи је на сва интересантна места у граду и околини. Такође је присуствовала свакој званичној вечери или забави.

Део лета су провели на одмору на језеру Капала. Срећом по брачни пар, неки од њихових пријатеља или локалних житеља које су упознали водили су Евелину на додатне излете и обиласке јер је њена жеља за константном акцијом била већа него што су њени домаћини могли да задовоље. У њеном дневнику налазе се поједини описи.

“Провела сам цело јутро у музеју са Сениором де Сотом, мексиканцем који је Лајонелов пријатељ и који изврсно говори енглески, а најфинији је према мени и мојим жељама да обилазим околину. Отишли смо у галерију и библиотеку и упознали се са господином Трумером, енглеским инжењером који је радио у граду. Договорили смо се да сутра одемо на јахање. Отишла сам до коњушнице и изнајмила прелепог дората.”

Док је била на језеру Капала, написала је: “Отишла сам да пуцам у патке јутрос у пет сати са једним старим Италијаном ког зову Сајмон. Погодила сам пет комада. Шетња је била баш дуга. Пала сам са ногу. Вратила сам се у десет, и после доручка сви смо отишли на пливање што је било веома освежавајуће. Вежбала сам мало пуцање са Винчестерком. Опет на пливање са госпођом Грифит. После у чамац са њом и Аном све до мрака. Предивна ноћ, месечина као да је дан.”

НОВИ БРАК

Због њених атлетских вештина, позитивних погледа и здраве личности Евелини никада нису недостајали удварачи. Имена неколицине њих се појављују у њеним дневницима, али без назнака неке превелике везаности за било ког од њих, осим једног изузетка. Осмог јула 1899. године написала је:

“Удала сам се за Мајора Р.А. Балгаја без икакве намере да мењам своје име или начин живота. Он је стари пријатељ мог драгог Xека. Церомонија венчања се обавила у цркви Кендл Марш у присуству госпође Ц.”

То је био други брак обома, и обоје су имали децу из предходних заједница. Евелина је преговарала о условима оваквог ексцентричног брака и успела је да задржи презиме Хаверфилд после удаје за Балгаја. Сачувала је свој дом код Шерборна, а Xон Балгај је задржао своје резиденције у Феликстову и Лондону. Xон је са ћеркама повремено долазио у Марш Корт код Шерборна, док су Евелинини дечаци с времена на време посећивали Балгајеве у Лондону.

Када би Евелина и Xон одлазили ван Енглеске, живели би заједно што је у то време стварало некакву врсту ноторности због њихових различитих презимена! После неких десет година овакве везе обоје су отишли својим путевима, правно венчани али заувек раздвојени. 

За време Бурског Рата, Евелина је са Мајором Балгајем отишла у Африку где је он служио у британској војсци. Асистирала је свом супругу који је био одговоран за спровођење ванредног стања у великој пољопривредној зони. Правила му је друштво јашући са њим у патролама и вежбајући гађање из пушке, а искуство стечено војничким начином живота, доживљавала је као стимулативно и узбудљиво.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ ЗА ПРАВО ГЛАСА

Евелина је била активиста овог покрета годинама, прво се прикључивши умереним поборницима који су стрпљиво тражили правне начине доступне њима и остварењу циљева, да би затим ступила у милитантно крило које је пажњу јавности изазивало вођењем рата са владом. У том крилу, провела је четири године и учествовала у низу уличних битака са лондонском полицијом, једној великој судској битци и огромној уличној паради. За ово време бивала је хапшена, притварана и кажњавана стотину пута због напада и ометања полиције у вршењу дужности. Веровала је у циљеве и подржавала их без ограничавања.

Учествовала је у законитом покушају да се оствари сусрет са тадашњим Председником Владе 29. јуна 1909. године. Овај догађај је постао познат као Марш Законског Нацрта за Права Жена, кад је госпођа Панкхурст, вођа милитариста водила делегацију од осам познатих и поштованих дама у покушају да се домогну Доњег Дома у Парламенту. Свака од њих осам носила је по копију петиције засновану на античком статуту за Нацрт Закона о Правима. Евелина је била једна од ових осам. За њима је ишла маса бораца за женска права у којој је свако имао по једну копију петиције.

Полиција их је блокирала на улазу у Доњи Дом. У последичном сукобу са полицијом , више од сто жена укључујући и свих осам из групе госпође Панкхурст је ухапшено и одведено у станицу полиције. Све су се појавиле у суду следећег јутра. Евелина и Панкурстова су смештене у исту клупу. Одбрану је водио адвокат који је тврдио да је хапшење било неосновано јер су оне само тражиле уставом загарантована права. Одбрана је била јака, али је влада ипак казнила жене. Случај је привукао огромну пажњу јавности.

Следећег децембра, Евелина је председавала на јавном састанку бораца за права жена у Јеовилу у Сомерсету. Када је отворила састанак присуствовало је стотинак људи, док је испред сале још неколико стотина њих покушавало да уђе. Кад је устала да говори била је поздрављена певањем и буком звечки и чегртаљки.

Изнела је неке назнаке против система завршивши са речима: “Ми чак и не тражимо да жене седе у Парламенту!” Ово је изазвало метеж из ког је неко викнуо, “Имамо довољно маторих жентурача које су већ сад тамо!” Ово је испраћено звиждањем и негодовањем. У општем метежу који је настао после тога маса је нагрнула унутра разваливши врата и попут дивљих животња направила гужву која је могла довести и до гушења. Полиција је била немоћна да онемогући њихов улаз. Појединци су почели да гађају жене на трибини парчићима угља, јабукама, бананама и грудвама мокрог папира што су оне вешто избегле. Како се ситуација погоршавала, неке жене из публике су напустиле састанак, а неке су се попеле на трибину због безбедности. Елеменат из публике који је покушавао да од састанка направи општи неред намерио је да се попење на трибину коју је штитила неколицина мушкараца у покушају да сачува борце за женска права од повређивања.

У хаосу који је настао, поломљено је неколико столица, а они на трибини су морали моткама да одбијају хулигане. Неколико њих је молило Евелину да затвори састанак што је она одбијала одлучна да настави. Коначно је полиција интервенисала, очистила простор око трибине и затворила састанак. Због могуће опасности полиција је омогућла пратњу активистима и организаторима састанка.

Јуна месеца 1910. године, борци за женска права су организовали огромну параду у Лондону. 10. 000 жена је марширало од Западног Краја до Албертове Дворане. Демонстрације су биле у знак подршке Нацрту закона о женским правима који је поднет Доњем Дому предходне седмице. Сви лондонски часописи су детаљно и илустровано извештавали о две миље дугој колони људи. На фотографијама су се нашле и две жене са шеширима јашући опкорачке. Једна од њих је била Евелина Хаверфилд.

РАТ 1914. И ШКОТСКА БОЛНИЦА ЖЕНА У СРБИЈИ

Кад је избио рат 1914. године, Евелина је имала 47 година и била зрео и искусан борац за људске вредности за које је веровала да су важне.

Због многих година које је провела бавећи се различитим активностима на отвореном простору и по различитим временским условима, била је способна да дуго ради и у најтежим условима. Била је спремна да се суочи са опасностима и када је безбедност других зависила од њених потеза.

Имала је јаку жељу да помогне у рату и буде активна на што је могуће ефикаснији начин. За време првих шест месеци борби, због страха од непријатељске инвазије на Британију, била је заузета развијањем женских организација за помоћ и подршку у рату. Како се борба у Француској и Белгији усталила, могућност инвазије на Британију се смањила те је Евелини била потребна захтевнија улога.

У пролеће 1915. године, пријавила се у добровољце за прекоморску службу са Шкотском Болницом Жена, организацијом коју је основала и водила даровити хирург из Единбурга, др. Елси Инглис. Потпуна посвећеност ове организације је била садржана у пружању медицинске бриге рањеним војницима алијансе где год они служили. У Србији, улога организације се проширила и на цивилно становништво. Као део тима, који је водио јак и ефикасан вођа, Евелина се у потпуности посветила старању о српском народу.

Дивила се и војницима и њиховој војничкој издржљивости, њиховом подношењу бола, али и обичном српском народу. Отишла је у Србију у априлу 1915. године са доктором Инглисом и другим докторима, сестрама и особљем који су чинили кадар за три болнице од по 100 кревета.

Др. Инглис је већ послала једну болничку екипу у Србију предходне зиме, али је она била преплављена, немоћна и далеко од довољне због примитивних животних услова и због патње изазване двема успешним инвазијама Аустро-Угарске. Такође, због пустоши настале услед епидемије тифуса.

Због свега тога, др. Инглис је убрзано регрутовала довољно особља за још три болничке јединице и заједно са њима дошла у Србију. Позвала је Евелину да се прикључи као администратор.

Стигли су раног маја у један српски град, 100 километара јужно од Аустро-Угарске границе, у којем је радило раније послато особље. За време лета др. Инглис је успоставила три нове болничке јединице у малим градовима у близини северне границе са непријатељем, предвиђајући будуће жртве борби.

У Србији се очекивала нова инвазија са севера чим се Аустријанци довољно опораве да буду уверени у успех. Због хитности ситуације, Евелина је сатима напорно радила на завршавању много послова и детаља неопходних за успостављање болничких сајтова, смештаја за особље, транспорта, за обезбеђивање залиха и потребних услуга неопходних за глатко оперисање ових неколико болница.

После довољно времена проведеног на првој локацији ради реорганизације рада прве, већ устаљене болничке јединице због проширења капацитета и омогућавања збрињавања већег броја пацијената, Евелина је послата на једну од болница на граници да ради са др. Едит Холвеј која је била ту одговорна.

У граду где је јединица била лоцирана, налазио се контигент српске војске под командом коњичког официра чија подршка и сарадња су били неопходни за функционисање Шкотске Болнице Жена. У почетку учтив, али са резервисаним осећањима према болници управљаној искључиво од стране жена, официр касније развија пуно поштовање према Шкотланђанкама, посебно према Евелини која се са невероватном вештином бавила војним коњима.

АУСТРИЈСКА ИНВАЗИЈА НА СРБИЈУ

У септембру, непријатељ је почео да распоређује војску на граници са Србијом. Аустријанце су подржале немачке дивизије на северу, а бугарске дуж источне границе.

У неко време док се ово догађало, Евелина је примила писмо од рођаке из Лондона која ју је о свему извештавала, у ком каже да је њен старији син Xон убијен у борби у Месопотамији. Морала је да се носи са оваквим губитком у тешкој и опасној ситуацији.

Раног октобра, непријатељ је отпочео напад прво бомбардовањем Београда, а затим инвазијом на Србију дуж целе северне и источне границе. Срби су се храбро борили, али је непријатељ био бројчано далеко јачи и за класу боље наоружан. Како се српска војска повлачила на читавом фронту, огроман талас избеглица је хитао ка југу и западу у покушају да се избави од непријатељске окупације. Кад је Београд пао у руке непријатељу било је неопходно евакуисати граничне болничке јединице. Добили су наређење да крену на југ у Крушевац, град у централној Србији где се налазила велика војна болница. Јединица др. Халовеј коју су чиниле 22 Шкотланђанке и неколико српских службеница је постала део егзодуса на југ.

Евелина и помоћно особље су спаковали ћебад, завоје, постељине и остале неопходне ствари, а медицинско особље је спаковало хируршке инструменте и драгоцене залихе лекова. Цела јединица се спаковала у теретни вагон у возу који је кретао на југ.

Недуго пошто је јединица др. Халовеј стигла у Крушевац, појавила се и јединица др. Инглис. Са веома ограниченим материјалом и опремом коју су успели донети, и са скромном и основном опремом коју је дала српска болница успоставили су болничку јединицу у једном напуштеном складишту.

Складиште је имало два спрата, оба тамна и прљава. Под доњег спрата је био ужасно прљав, а душеци за пацијенте су морали на њега. Било је места за око 150 пацијената, али због великог броја рањених бораца који су непрестано стизали са српском војском у повлачењу, Шкотланђанке су морале да сместе четири пута више пацијената чак и пре него што су уопште и биле спремне да почну са радом.

Како се ближио колапс српске одбране и моменат непријатељске окупације целе земље, већина Шкотланђанки је решила да се прикључи повлачењу и напусти земљу док је још било могуће. Тридесет четири жене из јединица др. Халовеј и др. Инглис су решиле да остану и да се носе са окупацијом јер су осећале да је Србима била неопходна брига коју су оне пружале.

Поред губитка свог сина, Xона, и уз неизвесност своје ситуације Евелина је одлучила да остане.

Инвазија Немачке и Аустрије са севера је почела раног октобра, али због примитивног стања саобраћајница и брдовитог терена у Србији, први окупатори су стигли у Крушевац тек у новембру.

Како су се борбе приближавале и звук артиљерије тутњао градом, паника је завладала међу очајним становништвом које је похарало пекаре и сву небрањену храну у граду.

У сред хаотичне ситуације, Евелина је присвојила складиште Црвеног Крста Србије да би га сачувала од крадљиваца. Лавовски се борила са несигурном ситуацијом са храном да би обезбедила минимум за пацијенте и преостале жене.

Раног новембра, после бомбардовања града које је убило и ранило много грађана и изазвало много пожара, немачки пук је ушао у Крушевац и уведена је војна управа. Са собом су довели известан број затвореника – Срба, међу којима је било и рањених бораца. Рањеници су примљени у српску и шкотску болницу, док су остали затвореници држани напољу по зимском времену са само једним оброком дневно који је обезбеђивао непријатељ.

За време хладних зимских ноћи, српски затвореници који су били смештени у логору у близини болнице, страшно су патили. Неки су били болесни и њихов кашаљ се могао чути у болници. Евелинина брига за њиховом патњом ју је дизала у сред ноћи и са неком од жена је излазила на хладноћу да би сместила у болницу неког од болесних затвореника. Некада су њени покушаји били спречени од стране директора српске болнице који је сматрао да неки од затвореника симулирају.

Да би набавила довољно млека, јаја и понекада пилетину за своје пацијенте, Евелина је морала да надмудрује непријатеља када купује храну у локалним продавницама или околним фармама. Пошто је српски народ знао да Шкотланђанке носе храну за рањенике, они су је крили и кришом је давали Евелини која би ходала натраг у болницу тешко натоварена намирницама које би успела да набави. Шкотланђанке су често остајале гладне да би најтежи случајеви добили најбољу храну.

Како би се пацијенти опоравили, били би или послати кућама или би их непријатељ затварао. Ускоро су Шкотланђанке почеле обављати и завршавати болнички посао пре подне, а после тога су ишле у кућне посете цивилима којима је била потребна медицинска нега.

Евелина је потрагу за храном проширила на овакве кућне визите, али би се то често завршавало њеном помоћи при решавању других хитних проблема локалних Срба. Током зимских месеци, она је постала добро позната стотинама српских војника због њеног болничког посла и великом броју цивила кроз њене кућне посете.

Због смањеног захтева за њиховим послом, крајем децембра двадесет жена се вратило у Енглеску, вероватно уз помоћ Међународног Црвеног Крста. Само четрнаест њих је остало.

                Наставиће се ...

 Приредили:        Ђуро Раонић

   Рашо Ивановић