ДА ЛИ ЗНАТЕ СВЕ О ВАШОЈ УЛИЦИ

УЛИЦА ВОЈВОДЕ ПУТНИКА

У Крагујевцу је 1847. године рођен војвода Радомир Путник, један од најзначајнијих српских војсовођа свих времена.

Борио се у српско – турским ратовима 1876 – 78, у српско – угарском рату 1885. био је начелник штаба Дунавске дивизије, затим начелник оперативног оделења генералштаба, а 1893. и комадант дивизије. Због неслагања са двором 1896. је пензионисан, али се поново активирао у јуну 1903. и постављен је за начелника Главног генералштаба. У балканским ратовима 1912 – 13. и у Првом светском рату је начелник српске Врховне команде. Под његовом командом српска војска је 1912. у Кумановској и Битољској бици потукла турску армију, у Брегалничкој 1913. Бугарску, а у Церској и Колубарској 1914. аустроугарску  војску.

Већ у последњим данима управљања операцијама српске војске, Путник је био физики толико изнурен, да је с муком седео, и већином је лежао. При свем том он је био интелектуално потпуно свеж и диктирао је наређења за покрет група кроз Црну Гору и Албанију. Али како је и Врховна команда морала премештати и свој штаб, а саобраћајне прилике постајале све теже, то се постављало питање како да се транспортује Путник.

Када је Путник, 4. новембра 1915. године, стигао у Призрен, био је већ јако заморен и тешко болестан. Ту је још последњи пут као начелник штаба Врховне команде свестрано размотрио ситуацију, после озбиљног и дугог размишљања донео оно судбоносно решење и у споразуму са Врховном командом и Краљевском владом, издао последње наређење.

Иако је био овако тешко болеста, Путник је остао човек несаломљивог карактера, што се види и из његовог наређења о покрету штаба Врховне војске.

Он је знао да је један од најтежих, ако не и најтежи пут од Призрена до Скадра, не само што је био непролазан и диваљ, него и с тог што је водио кроз предео насељен крвожедним Арнаутима, који су као хијене дочекивали наше изнемогле војнике и ненаоружани народ и убијали их ради пљачке. Па ипак, он је тај пут изабрао и за Врховну команду, да би остала са војском и у најтежим приликама, како би тиме код трупа одржао на висини морал колико га је још било остало.

Пут Призрен – Скадар дугачак је 115 километара, а пролази кроз јако испресецано земљиште. Ко је год пао шака Арнаутима, пљачкали су га до голе коже, одводили у ропство, мучили и убијали нештедимице.

И таквим путем прошао је краљ Петар I. Престолонаследник Александар.

Долазак штаба Врховне војске у Скадар са Путником био је од пресудног утицаја на стање око Скадра, где уморна и исцрпљена војска, није имала никакве материјалне ни моралне помоћи.

Под таквим условима није могло бити ни говора о реорганизацији војске у Скадру, па је за начелника Штаба Врховне команде одређен Петар Бојовић а Путник превезен на Крф на одмор и лечење.

На Крфу је Путник најмио приватну вилу, из које није никуда излазио и никог није примао. Тако је остао у тој вили до септембра. Међутим кад је настао кишни период, њему је позлило а здравље погоршало.

Путник је италијанском крстарицом превезен у Рим, где се заджао само до поласка воза за Ницу.

У Ници Путник је најмио приватну вилу и тамо се одмарао и лечио. Међутим и поред свих лепих жеља од стране Срба и Француза његово здравље није ишло најбоље. Својој деци (кћеркама, које су биле уз њега) је наредио шта да ураде у случају његове смрти, чак и кога да известе.

Последњи часови његови нису били тешки. Његово срце је, уз емфизем плућа, почело да слаби и он је без мучења испустио душу 4. маја 1917. године.

Судбина није хтела да Путнику испуни  жељу да дочека ослобођење земље, коју је он толико волео и којој је посветио цео свој живот и све своје способности.

Он је своју улогу сјајно одиграо на војничкој позорници. Пожњео је част, славу и признање владаоца, отаџбине и народа.

Он је постао и први српски војвода, био почасни ађутант Краља. Његове груди китила су сва ратна одликовања, многа мирнодопска, све ратне споменице и многа страна одликовања.

Путник је постао легендарна личност, његово име блиста и блистаће у нашој политичкој и војној историји заувек, као звезда нараштајима, будећи у његовим следбеницима поноситу наду да и они стану  у ред са овим великим војсковођом свога доба; а ту величину му и непријатељи признају.

Народна скупштина, у име народа и отаџбине, одала му је признање законом о народном признању заслуженим за отаџбину.

Навиша научна установа, Српска краљевска академија наука, одала му је такође заслужено признање. А држава је Путникове земне остатке пренела у Београд, ту их сахранила, подигла достојну спомен – капелу, и на њој ставила натпис:

ВОЈВОДИ РАДОМИРУ ПУТНИКУ

Захвална отаџбина.

Наградно питање: Где се родио и које године војвода Радомир Путник?

Одговор на наградно питање послати на:

Завичајно удружење «Баштина», Трг Душана Јерковића бр.1 , Зграда ХЕ

Тачан одговор на наградно питање из претходног броја «Баштине» послао је Миладин Павловић – Маки, Светосавска , 31250 Бајна Башта.