Записе српске, по византијском узору писане, записује у славу Бога Створитеља и Животодавца, дрхтава рука прписивача, Исије Рачанина. Почетак, а и крај сваког богоугодног дела јесте Исус Христос.

Христа моли Исаија Рачанин, да га помилује и спасе. Пресвету Богородице дозива. Свету Тројицу прославља и исповеда: ''У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин''. У манастиру Светој Рачи преписивач Исаија каже: ''Помени ме, Господе, грешнога и недпстојнога раба''.

Пише књиге, преписује, исписује, усрдни молитвеник Исаија Рачанин: бескорисни, неразумни, слаби, непотребни, како сам себе сматра, назива, потписује и описује свима нама. Пише и записује за спасење своје душе многогрешне, а свима нама који га се сетимо, на вечни дар попут неке задужбине велелепне. Господе прости душу грешног раба Исаије Рачанина. Оци свети служитељи и слуге Божијега Светог олтара, помените и ви Исаију у молитвама. Људи, браћо, помолите се и ви сада скупа, и свуда, и праштајте због љубави несебичне, Распетога Христа. Опростите и ове моје грешке при писању, крива слова у рукопису, ово моје муцање, незнање и невешто писање, с пером у руци.

Преписивач Исаија Рачанин, одвојен од света, у манастиру Рачи, у самоћи ставралачкој омаленог скита, преписује књигу стару, на обали речице Раче. Не осећа ни глад, ни жеђ, ни умор, ни хладноћу, ни врућину, ни сан, ни јаву. Тврда столица троножица, мала келија, једна асурица, не догорела воштаница, икона Светог великомученика Георгија Победоносца.

Инок Исаија Рачанин, сликовито казује, добрим народним језиком сензибилност своју показује. Кроз молитвени шапат, кроз сузе, тужи и тугује, плачеван, јер невера турска на све старне зулум чини. Рачански књигољубац, човекољубац и богољубац, хришћанским језиком збори, хвалу за све патријархе и краљеве и цареве српске.

Тако је наш Исаија Рачанин, тог далеког 1699. лета Господњег, записао и описао, веровали или не, помрачење сунца. Било је то ваистину доба помрачених људских срца, доба глади, патњи, невоља, страдања, сеоба, суза и мука. Исаија Рачанин помрачење сунца доживљава са болом срца, јер дубок је и тајанствен смисао и мисао самога чина. То беше време не крста, без три састављена прста, време смрада, поганштине, мухамеданстава, нечасне купопродаје, невоље и спаљене српске отаџбине.

Запис од неколико редака, чини се не велик, али довољно открива и показује, живо и сликовито прича, сведочи и доказује, истиче важност и битност близине  крај Сунца што са Истока сину, о Божићу, најлепшем Христовом Рождеству.

Исаија инок рачански Богу послужи, у светој обитељи, далеко од земаљских радости свих, у покоју и тишини, задојен млеком Светих рачанских двери. Отпоја до краја, тропар свима знан, раб Божији и монах. Свету хвалу Богу даде. Кроз душу рањену изнедри поученије, кроз срце изли сузе, уснувши у  миру, у рачанској немој тишини.

Вероучитељ Весна В. Лаловић