Сто година после смрти архимандрита Хаџи Мелентија, 1924. године, тадашњи старешина манастира Рача игуман Захарије (Здравко) Поповић (Милекић), учесник рата 1912. – 1918. одлучио да са својим парохијанима  изради споменик Хаџи Мелентију и поверио га, једном од најбољих сликара и вајара, тог доба 

Недалеко од Бајне Баште, у селу Рача, крај речице Рача и у подножју планине Таре, српски краљ Драгутин Немањић  је саградио манастир Рачу, храм Светог Хрисовог Вазнесења. Овај средњовековни манастир је у својој бурној историји више пута паљен, пустошен и поново обнављан. За време турске владавине манастир Рача је био значајно средиште за преписивање српских црквених књига. Крајем XVIII века обновио га је архимандрит Хаџи Мелентије Стевановић, велики духовник.

Сто година после смрти архимандрита Хаџи Мелентија, 1924. године, тадашњи старешина манастирa Рача игуман Захарије (Здравко) Поповић (Милекић), родом из села Заовина на Тари, учесник ратова 1912. – 1918., са својим парохијанима повео је акцију за подизање споменика Хаџи Мелентију. Израду споменика, игуман Захарије поверио је академском сликару и вајару Михаилу Миловановићу из Ужиица. Сматао је да ће Миловановић, као син ужичког краја, а уз то познати ратни сликар, најбоље обавити овај посао.

Кад су набављене велике камене плоче венчачког белог мермера и Михаило се привремено преселио у манастир Рачу, био је уверен да се пред њим налази ни мало лак задатак који му је поставио игуман Захарије. Требало је у камену представити архимандрита Хаџи Мелентија као једну снажну личност, великог духовника и човека из народа, а уз то и великог устаника у Првом српском устанку. Јер, Хаџи Мелентије је успешно, са својим парохијанима из тадашње Соколске нахије, у чијем саставу је био бајнобаштански крај, бојевао против Турака. У тим најтежим даним био је војвода Соколске нахије, а по завршеном устанку, по вољи Вожда Карађорђа, био је дипломата, који је ишао у Петровград код руског цара.

Имајући у виду да није имао на располагању никакву фотографију, нити пак цртеж лика Хаџи Мелентија (прва илустрација лика овог духовника и војводе објављена је две године касније, 1926. у «Новој Србијанци») Михаилу су доста помогли разговори са игуманом Захаријем, књиге у којима се помињао Хаџи Мелентије и народна песма «Почетак буне на дахије», коју је Михаило више пута певао уз гусле, а у којој београдски дахија Фочић Мехмед-ага прети  «да запали Рачу украј Дрине и погуби Хаџи Мелентија...» На основу свега тога, сликар и вајар Миловановић успео је да изрази снажну личност Хаџи Мелентија, и као духовника и као устаника. Споменик није постављен слободно у простору, већ је уграђен у зид манастира, на јужној страни. На високом постаменту, са барељефом гуслара наспрам кога је жена-мајка са седморо мале деце сирочади (будућих војника) и уклесаним стиховим о Хаџи Мелентију из народне песме «Почетак буне на дахије», налази се монументални оквир ког чине два стуба са капиталима у које су утиснути крстови. Они носе архитравну греду са натписом ХАЏИ МЕЛЕНТИЈЕ, а изнад ње су симболи Краљеве куће – грб са крстом, двоглавим орлом и круном и четири оцила, око ког су поља са годинама: 1824. – 1924. У средишном пољу уклесана је фигура (барељеф) Хаџи Мелентије у свечаној одори, са раширеним рукама. У  левој руци архимандрит и војвода Хаџи Мелентије држи крст, а у десној руци – мач. Испод леве руке уметник је приказао манастир Рачу, испод десне руке је топ, а испод тога су, при дну, с леве и десне стране, дати по четворица постројених старих устаника, са брковима и шубарама на глави; први у овом мермерном строју држи мач у руци.

У исто време Миловановић је радио и две велике спомен-плоче, које су постављене с једне и друге стране споменика Хаџи Мелентија, на којима је уписано 408 имена палих ратника у ослободилачким ратовима Србије 1912. – 1918. из Раче, Растишта, Бесеровине, Рогачице, Бајне Баште, Пилице, Солотуше, Дуба и Заглавка, али и један број палих ратника из Кремана, Биоске и Ужица. У горњем делу плоче су посвете ратницима са ликом Краља Петра Првог на десној и Милоша Обилића на левој спомен-плочи, а испод имена изгинулих уклесан је и фриз који преставља колону српских ратника.

Изнад споменика Хаџи Меленија и спомен – плоче, на простору од неколико квадрата, Михаило Миловановић је насликао једну алегоријску слику, која представља победу добра над злом. Наиме, попут фреске или иконе Светог Ђорђа који убија аждају, сликар Миловановић  је насликао краља Александра Карађорђевића на белом коњу, који копљем убија двогалву црно – жуту аждају (Аустро – Угарску) усред поља прекривеног изгинулим војницима. што опомиње и на велике жртве које је српски народ дао у ратовима 1912. – 1918.

Највероватније због слабијег квалитета боје и што је била изложена временским недаћама у протеклих седам деценија, зуб времена је учинио своје, па се данас једва назиру неки детаљи ове занимљиве алегоричне фреско-слике. Међутим, све то веома добро се види на једној сачуваној фотографији, снимљеној приликом освећења и откривања споменика Хаџи Мелентију и спомен-плочи, у лето 1924. године, када је овом догађају присуствовао велики број грађана из  тадашњег рачанског среза. Фотографија нам казује да је свечаности присуствовао и владика Жички, господин Јефрем и да је сликар Миловановић, види се са гуслама у рукама, учествовао у програму, како је то углавном чинио и приликом освећења и откривања свих других спомен – обележја  које је он радио на подручју ондашњег ужичког округа.

У монографији «Манастир Рача», Драгослав Старањаковић је 1930. године, за споменик Хаџи Мелентију, не наводећи име академског сликара и вајара Михаила Миловановића, написао да су заузећем «игумана Манастира Раче, Захарија Поповића, манастир и сељаци из целе Соколске нахије, чији је некада био кнез и војвода Хаџи Мелентије, подигли су му један величанствени споменик,  који је узидан у зид цркве манастирске, при улазу у саму цркву с десне стране.

У књизи др. Стеван Игњића, «Бајна Башта и околина до 1941.» за споменик Хаџи Мелентију наведено је да је «рад вајара Грујице Ковачевића». До ове забуне је највероватније дошло што на споменику није уписан његов прави аутор, већ је при дну споменика остао запис «Г.Р.Ковачевић» па су неки мислили да је то Гругур Ковачевић. Грујица Ковачевић је сестрић Михаила Миловановића, син његове сестре Маре Ковачевић из Заглавка, који му је помагао у раду.

У манастирском конаку у Рачи, док су трајали радови на изради споменика и спомен-плоча, били су и Михаилова супруга Вала, четворогодишња кћеркица Мара, као и Валина мајка Марија Салашкова из Прага. Иначе, поред сестрића Грујице Ковачевића, и супруга Вале помагала је Михаилу на тај начин што је позлаћивала слова на спомен-плочама, па су је због тога после прозвали «Вала Пунктаторка» по животној сапутници Симе Милутиновића Сарајлије, популарној у народу.

За овај њихов боравак у манастиру Рача везан је један узбудљив догађај, који су Михаило и Вала годинама спомињали. Наиме, једне ноћи неко од сељака дојавио је игуману Захарију «да ће хајдуци напасти манастир» Чим су добили обавештење, игуман Захарије, калуђери, сликар Миловановић и његов сестрић Грујица, спремили су се за «одбрану од хајдука». Михаило Миловановић, који је поред гусли у Рачу понео и свој ратни трофеј – карабин, заузео је положај иза манастирских зидина, очекујући наилазак хајдука. Игуман Захарије, који је својевремено и сам био хајдук и комита у Првом светском рату, одмах је спремио једну велику ранију са врелим зејтином да са зидина изручи на хајдуке. У свему томе најтеже је било Вали и њеној мајци Марији, које су цвокотале од страха. Но, на срећу, обавештење је било лажно, од хајдука није било трага, па су после данима збијали шале на рачун хајдука и њихове одбране. 

 Ђорђе Пиличевић