СЕЛО:

СЕЛО У РАЧАНСКОМ КРАЈУ

Сва села у Рачанском крају су врло стара. Најстарији казивачи веле да су територија и имена села одвајкада постојала и спадају у ред већих села у земљи. Рељеф земљишта у Рачанском крају је доста изломљен и брдовит, али ипак приступачан, некад је био врло шумовит, а данас је пун огромних комплекса са ораницама.

Сеоске куће у Рачанском крају су смештене крај сокака са обе стране сокака, без икаквог реда, па стога је било покушаја да се Рачанска села ушоре, али у томе није било  успеха. Села су издвојена природним границама и то: рекама, јаругама и сокацима.

Њиве мештана из једног села могу се налазити у другом селу, али се фамилије не деле и једна фамилија не може бити на простору два села.

Селом се назива цела територија, а село је издељено на ”мале” или како их данас називају засеоке.

Институције села

1. Општински одбор

Административном поделом пре Другог светског рата, села су била организовна у општине, било да је само село, било општина или да је више села сачињавало једну општину.

Највиши огран села био је општински одбор кога су сачињавали председник општине, деловођа, писар, благајник, кмет, одборници, викач и пандур.

Председник општине био је први опуномоћник села и престављао је село у срезу. биран је на три године са правом поновног избора, што је зависило од његове успешности и честитостии као човека. Бирало га је село, сви пунолетни мушкарци.

Жене нису имале право гласа. Пунолетство је стицано по завршеном војном року. Кандидате је село јавно истицало, а листу кандидата потврђивало је начелство среза. Гласало се тајно са куглицама. Изборе је пратила дозвољена агитација. Агитатори су одржавали зборове, у главном у центру села. Било је подмићивања, нарочито су уцењивати сиромаси, обећавала се и давала стока и новац за глас. Међутим, избори су до краја остали у неизвесности и сви су се плашили освете побеђених.

За време избора било је и физичких сукоба између присталица различитих кандидата. У изборима је побеђивао обично онај који је по вољи среза. У противном начелство је поништавало изборе и председника одређивао указом. Председник је доносио одлуке о свим захтевима села и имао је велико право у реализовању свих извршних и судских процеса. Радило се обично, о угледном, богатом сељаку који је кад кад био и не писмен, па је деловођа и писар најшколованији мештанин, често највише користио власт. Деловођу, благајника и одборнике одређивао је преседник.

Одборници су бирани за сваки засеок (малу). И преко њих су реализоване одлуке. Пандур је био обично сиромашан сељак који по наређењу разноси позиве и ради друге послове који му се нареде. Викач – је такође сиромашан човек, он је обично сазивао зборове, викајући гласно са одређеног места.

Цео општински апарат плаћат је од општинског приреза.

2. Кмет

Кмет је по реаговању мојих казивача био све и сја у селу. Казивачи се двоуме око његовог избор. Једни тврде да је кмет биран на збору дизањем руку, а други да је тајно гласат куглицама као и председник општине. Кмет је биран на три године, а имао је право поновног избора. По трећим казивачима, кмета је постаљао председник.

Кмет је носио штап, зобницу, а  раније је носио и рабош. Кмет је организовао заједничке радове, бринуо се о прикупљању дажбина, о устројству заједничке имовине, преко одборника спроводио одлуке општине и имао је одређене судске функције. Председник је имао право да казни кмета ако се недолично понаша. Кмет је плаћен од приреза у новцу.

3. Збор

Састанак села, домаћина и сваке куће, сазиво је викач или пандур. Збор се организовао у центру села. Збором је руководио председник општине. Збор је одређивао заједничке радове, обавезе и правила коришћења заједничке имовине. Ипак зборска законодавна функција је била сужена, јер је све одлуке читао и доносио председник општине.

4. Дажбине

Село је плаћало порез у новцу и то свака кућа. Општински прирез  који се одређивао према имовном стању. Уз овај прирез прикупљао се и црквени бир којим се плаћао поп и црквене услуге. Кмет се стара о плаћању и протим не уредних платиша води кривични поступак.

За све прекршаји, не плаћања пореза, не одазивање на кулук, за штету коју причини стока, за лоповлук, за свађу, за тучу, па чак и за псовање и непштовање богатих и старијих, председник опшине могао је да казни до десет дана, - а кмет три дана затвора, који се издржавао у општини.

5. Судске функције

Судски поступак водио је кмет или председник, са виновницима и сведоцима прекршаја, у општини или на месту изгреда.

Пандур је приводио окривљене  у колико се не одазову уредном позиву. У раније време, кмет је могао да батина али само на јавном месту, док у затвору то није имао право чинити.

Зашто је кмет обично батинао батинао сељаке: - ако неко не загради њиву, воћњак или повртну башту, кмет је могао таквог да позове и да истуче. Према мојим казивачима, - у време честих крађа, осумљичени лопови одвођени су увече у затвор а ујутру пуштани на слободу и тај поступак се називао судски надзор.

6. Сеоски чардак и обор

Сеоски чардак је постојао пре II светског рата. Он се налазио у центру села и у њега је општина убирала летину са сеоских утрина.

Према мојим казивачима, свака кућа је по неком кључу давала у чардак и све житарице из чардака су коришћене за помоћ сиромашнима, или је општина продаје и на тај начин остваривала општинске приходе, или у случају глади и неродних година делила становништву.

Обор је био чврсто ограђен простор код општине у који су кмет, сељак или пандур, догонили стоку нађену у штети. Стока је стајала у обору све док се штета не процени, па измири.

7. Заједничка сеоста имовина

Скоро у сваком селу Рачанског краја постојала је сеоска утрина, коју су сељаци користили за пашњаке; ливаде и испаша уплаћивана је општини. Сваке године и то по броју и врсти стоке, која се гонила на испашу. Сеоске су биле и шуме, које су сечене, па је сеча уплаћивана општини.

Сем ливада и шума било је и ораница које су сељаци обрађивали и један део летине су давали општини.

8. Сеоске воденице

Сва села Рачанскоб краја имала су воденице на ред, - такозване поредовничке воденице.

Те воденице градило је неколико кућа, обично једна фамилија и према учешћу у градњи одлучивано је колико дана може млети један учесник. После једног поредовника, долазио је други и опет се мењали. Сваки је могао млети и ујам за себе узимати. Данас такви више воденица нема.

9. Заједнички сеоски радови

Моба је чест заједнички добровољни рад у селу. Поједини домаћини су све велике радове жетве, сетве, копање и косидбу реализовали мобом. Мобом су помагани и сиромашни. Све мобе су се увече завршавале игранком. На мобу су звати свирачи, па због тога на мобу су долазили најчешће млади, момци и девојке. Слично моби, у селу су организована и комишања, али ова комишања су више имали карактер позајмице.

Данас у селу више моби нема, домаћини данас палћају рад.

10. Кулук

Кулук је био предратни обавезни заједнички рад. Кулуком су реализовани сви велики послови неопходни селу, - прављење пута, копање канала и сл.

Одлуку о кулуку могао је донети збор и председник или кмет.

Свака кућа добијала је радни задатак према радној снази. Кулук је реализован физичким радом и материјалом. Кулук су водили одборници ако су радње биле везане за поједине засеоке, а ако су радови били везани за цело село кулуком је руководио кмет. На куллук нису позивани старци и болесни, као жене и деца.

Данас више нема кулукак, али на место кулука уведен је месни самодопринос који се претежно плаћа у новцу и радној снази. Допринос плаћају сви и стари и млади изузев деце, а све преко опорезивања.

11. Породица

После Другог светског рата и последње задруге у Рачанском крају се распадају и остаје ужа породица, која се састоји од брачног пара са децом.

Жене су раније рађале доста деце, јер нису знале за срества  за контрацепцију. Данас жене планирају породицу у складу са  условима у коима живе.

Како раније, тако и данас, ту и тамо у по неком селу нађе се по неко вамбрачно дете. Раније су ванбрачна деца била без икаквих права на наслество, док данас ванбрачна деца имају сва права као и брачна.

Раније је домаћин куће био господар, старешина, организовао је сав посао и укућани су морали да га слушају и извршавају његова наређења.

Данас је однос између мужа и жене заснован на готово потпуној равноправности. Жена има иста права као и муж. Сада је већа слога међу брачним друговима. Муж се и данас сматра старешином у кући, он мисли о свему што треба за кућу, али сам ништа не одлучује, он се договара у првом реду са женом, па затим са укућанима, његова реч је ипак још увек главна. Ту, још увек постоје питања о коима само муж може да одлучи.

Положај жене је сада много повољнији него раније. У кући највише ради жена, она обавља кућне послове, ради око стоке и помаже мужу у раду на имању.

Жена као мајка најближа је детету  јер проводи највише времена са њим. Данас отац доста учествује у одгоју деце, што раније није био случај, јер је дете било препуштено мајци. Данас о питању деце одлучују оба родитеља, али се деца са својим проблемима прво обраћају мајци. Раније је тај однос био другачији. Отац је раније био доста строг и деца нису смела да му се супростављају, док данас деца имају више слободе и више им се дозвољава да раде што хоћу.

Раније су деца седела за време јела одвојено од родитеља. Добијала су право да седну са старијима за сто тек кад заврше школу и одрасту. Од тада деца почињу равноправно да раде са старијима. Сем тога, у знак поштовања, деца су била обавезна да љубе у руку старијег. Данас прво деца седају за сто, прво се њима посвећује пажња, па онда осталима. Нема више случајева да деца љубе руку старијем. Деца су сада усмерена да заврше школу, а  у тој школи изгувилу су све лепе старе обичаје уз велику  помоћ својих учитеља и наставника у школи.

12. Задруга

Задруга као облик удруживања крвних сродника има веома дугу традицију. Међутим и поред тога сада се веома тешко, готово је могуће, пронаћи задругу у правом смисли те речи. У Рачанском крају, задругу су обично сачињавали отац и мајка са својим ожењеним синовима и њиховом децом.

Ожењени задругари су прве две године брака живели у посебној просторији која се звала “Бајат”, а касније заједно са осталима. У мало богатијим задругама свака породица била је смештена у посебној кући или просторији. Неожењени су живели заједно са осталима, а о њиховој женидби или удаји бринули су родитељи у договору са старешином задруге или пак сам старешина. Број чланова задруге могао је да буде 50. и више што је зависило од старешине домаћинства. На пример, ако је старешина задруге имао више браће, а браћа се нису оделили, таква задруга је била знатно бројнија.

Главну реч око послова у задрузи водио је старешина. За старешину задруге је биран обично најстарији или најспособнији члан задруге који би могао успешно организовати све делатности, да би се обезбедио опстанак свих чланова задруге.

Домаћица је била његова жена, али она није имала неку битну улогу, као женски старешина, јер је посао међу женама потпуно равноправно подељен.

Сви послови у задрузи су били подељени на мушке, женске и дечије. Мушкарци су обично радили теже послове, као што је рад на њиви, а осим тога бавили су се и другим пословима допунског привређивања. Жене су се делиле на редаре и станаре. Редаре су прале, пекле хлеб и кувале, а станаре су музле стоку и правиле сир, кајмак и остале млечне производе. Оне су своје послове регулисале тако што су се смењивале на недељу дана, док је, рецимо, било случајева да станара обавља посао и по годину дана. Остале жене су бринуле о деци, ишле на њиву и обављале разноврсне послове по кући и око ње, све док не дође ред на њих да редују или станарују.

Деца као најмлађи чланови задруге обављали су лакше послове, а највише су чували стоку, помагали око одгоја и чувања млађе деце и ишли у школу.

Подела посла је вршена тако што се старешина свако вече са осталим члановима задруге договарао о ономе што треба урадити следећег дана, па је сваки задругар знао своју обавезу за сутрашњи дан. Осим сталних чланова, у задругама су живели и слуге; - слуге су за свој рад добијали новац, храну, одећу и обућу. Слуге нису имали никаква права у одлучивању у задрузи. Слуга је обично радио од пролећа, па до краја јесени, а могао је радити и дуже време, што је зависило често од њега као радника. Било је и случајева да слугу ожени господар, па му даје мали део имања у трајно власништво, а слуга понекад из захвалности узима презиме човека који му је поклонио ту земљу.

Деоба задруге долазила је кад задругари не могу да се сложе око поделе послова у задрузи. Према речима мојих казивача најчешћи узрок свађе у задрузи биле су жене.

Задружна имовина се обично дели на више начина, али најчешће договором. Отац задругарима – синовима даје подједнаке делове, с тим што себи оставља део, који буде подељен после његове смрти. Ако је отац умро, онда се имање дели подједнако.

                                                                                                   Богољуб Симановић