ДАНИ РАЧЕ УКРАЈ ДРИНЕ
Чини ми се да сам у том трагању за писцима провео цео живот, али било је веома занимљиво, као што ми је било занимљиво читање дела писаца о којима сам писао. Све је то помало детективски посао, рекао је овај познати бајнобаштанин.
НЕМА ДЕФИНИТИВНЕ БИОГРАФИЈЕ
Име Радована Поповића (Дуб код Бајне Баште 1938.)најчешће се везује за његове чувене књижевне биографије и споменице. Сви се слажу у једном – Радован је наш најбољи биограф, онај који је успео да на занимљив начин донесе толике животописе наших најпознатијих писаца.
Али Радован Поповић је и дугогодишњи новинар и уредник «Политике», постојани хроничар нашег културног живота. Његова стална рублика «Ново у књижарским излозима» често је једина информација о новим делима. Упоредо са тим Радован стиже да скоро сваке године спреми по једну књигу која је прави догађај. Тако се догодило и са «Споменицом Живорада Жике Стојковића» (1922. – 1998.), коју је Поповић приредио за београдску кућу «Наш дом».
Замолили смо Радована Поповића да одговори на неколико питања.
Ове године из штампе је изашла још једна књижевна биографија са Вашим ауторским потписом. Реч је о Живораду Жики Стојковићу, чије су заслуге за српску културу велике, али широј јавности недовољно познате. Како сте приступили том послу?
- Приредио сам споменицу, још једну (поред раније приређених о Милану Ђоковићу, Александру Дероку, Раду Ранчићу и Гвоздену Јованићу) о такође значајној личности српске културе Живораду Жики Стојковићу. Били смо пријатељи, ако смем тако да кажем, а човек је између осталог, као историчар књижевности, приредио дела Јована Дучића, Слободана Јовановића, Исидоре Секулић (заједно са Лесковцем и Миодрагом Павловићем), Милоша Црњанског, Борислава Станковића, Бранка Ћопића... а посебно ваља истаћи монументалну монографију Задужбине Косова (1989) и три свеске Задужбине Црњанског, Сербиа и коментари. Али, он није био само уредник и приређивач књига, већ и писац, један од припадника, одмах после Другог светског рата, групе интелектуалаца окупљених око Симине 9а (Михиз, Ћосић, Војислав Ђурић, Миша Поповић, Дејан Медековић...) која је дала снажан печат српској култури. Како каже Добрица Ћосић био је «уман, одан, драгоцен и тежак пријатељ...»
То је колаж – књига у којој су личност Жике Стојковића осветлили његови пријатељи – настојао сам да уз помоћ епистола (од Исидоре Секулић, до Ћосића, Медаковића, Ивића, Ђиласа, Сретена Марића, Миодрага Павловића, Рада Константиновића... све до патријаха Павла) осветлим - ко је Жика, тај «ловац на људске душе» (Михиз). А онда, у књизи је гомила посвета које су његови пријатељи исписивали на својим књигама... Чини ми се да то далеко речитије говори о једној личности, тај покушај реконструкције комуникације, а ту има драгоцених чињеница... и то је изазов не само за историчаре књижевности, већ и социологе културе, писце разних фела...
СЛАГАЊЕ МОЗАИКА
Урaдили сте преко двадесет књижевних биографија о нашим најпознатијим књижевницима. Каква је мисија тих Ваших истраживања? Где су највећа задовољства, а где, пак, највеће тешкоће?
- Шта да Вам кажем? Свака књига, свака прича о тим нашим великанима био је нови изазов, ново трагање, слагање мозаика, покушај реконструкције једног живота. Желео сам да живописима писаца, као што су Исидора, Вељко Петровић, Андрић, Црњански, Дучић, Ћосић, Растко Петровић... али и живи писци (Добрица Ћосић, Милорад Павић) осветлим «тамне тачке», да «скупим оно што је у тим животима расуто»... То су писци које волим, али ја не желим да их повредим (ни мртве, ни живе), већ да тај мозаик буде истински – то јесте, на неки начин, завиривање у њихову интиму, али то је завиривање у њихову стваралачку радионицу, а не у спаваћу собу и купатило. То се и у свету ради, и такве књиге су праве атракције... А што се тешкоћа тиче – па то, на такав начин, у нас нико не ради...Човек мора да трага, да се бори правом књижевном археологијом, да би реконструисао једног ствараоца, да разговара са савременицима, да чепрка по архивама, библиотекама...Бродски каже да су уопште људи, па и писци, оно што памтимо о њима, а оно што називамо животом – на крају је мозаик сачињен од туђих сећања. Јер, овај великан, казао је једноставну истину – кад дође смрт, све се растури и остану само неповезани парчићи, крхотине, фотографије...
Бројне су културне институције у којима сте налазили и тражили најразличитију грађу за Ваше књиге. Али има и других извора. У каквом су стању ти документи и како до њих долазите?
- Долазим трагајући, чепркајући по забитим архивама, али и оним диљем целе бивше Југославије: од Љубљане, Загреба, Сплита, Сарајева, Требиња, Новог Сада, наравно Београда... У Заграбу ми је својевремено господин Дражен Будиша, руководилац посебних фондова у Свеучилишној библиотеци, дакле најдрагоценијег дела сваке библиотеке, захваљујући томе што ме је код њега довео мој пријатељ Божо Бишкупић, угледни издавач библиофилмских књига, страсни колекционар... омогућио да снимим коресподенцију из збирке Милана Ћуричина, уредника Нове Европе, драгоцену преписку. (Данас је Будиша један од угледних политичара Хрватске, а Бикупић је министар за културу...) У том трагању по бившој Југославији имао сам прилику да одем у Вараждин и да прегледам, отворим картонске кутије са преписком Густава Крклеца, да преснимим драгоцена писма српских писаца, а тада несређена, необрађена... То је она чувена заоставштина великог песника која су «шетала» - из Заграба је пребачена ( по Крлежевој жељи) у Београд, у Народну библиотеку, о онда се чувар (као политички важан човек) успротивио тој пишчевој последњој вољи и преиначио је – у камион је све поново натоварено и однето у Вараждинску библиотеку... Или дођем у манастир Рачу и у књизи утисака нађем сијасет писаца који су свраћали у ту светињу и оствили траг, као што је Милован Ђилас, Иван В. Лалић... А у Белој цркви каранској, наиђем на трагове боравка Милана Кашанина... У књизи утисака у Студеници наиђем и на овај податак: «По повратку из славне српске царске лавре Хиландара, још увек под утиском доживљаја који онде надахњују, са мислима на Стевана Немању – Светога Симеона и Светога Саву, посетили смо дивну Студеницу, која је тако нераздвојно везана за Хиландар. Дочекао нас је и угостио господин архимандрит Симеон и показао манастир Студеницу 18. маја 1979. године, М. Лесковац, Дејан Медаковић, Димитрије Богдановић.» Неку страницу потом, читао сам: «Свиђа ми се манастир. Ј. Броз»(5.јуна 83.)
Чини ми се да сам у том трагању за писцима провео цео живот, али било је веома занимљиво, као што ми је било занимљиво читање дела писацао о којима сам писао. Све је то помало детективски посао.
Од књижевне до романсиране биографије није дуг пут. Ипак, још се нисте одлучили на тај корак. Зашто?
- Није фетишизирам посао који радим. Ја сам новинар, хроничар туђих живота (а истовремено исписујем и свој). Пишем документарне биографије. Нисам писац, немам имагинације да измишљам. Писци када пишу своје аутобиографије обично (каже један велики Американац, из свог искуства) лажу! Писцима је дозвољено да измишљају животе и своје и туђе.
КЊИГОВОДСТВО ЖИВОТА
Стиче се утисак да је наша наука о књижевности имала двојак однос према биографијама писаца. Или их је потпуно прихватала – биографски метод, или потпуно одбацивала, као, рецимо, што то раде структуралисти и семиотичари. Какво је Ваше мишљење о месту и важности бографије за тумачење књижевног дела?
- Ја сам обичан новинар који пише књиге и књижице онакве какве би желео да прочита. Чини ми се да је биографија спона са писцем – читалац када прочита књигу жели да зна ко је писац, шта ради, где је живео, чиме се бавио...То је обично оно парченце папира на крају, али тај живот се не може свести само на једну страницу...! Часалав Милош, и не само он, сматра да су све биографије лажне, не искључујући, каже, ни његову. Лажне су, вели, јер су поједина њихова поглавља повезана по некој, унапред прихваћеној, одрађеној концепцији, док су се заиста повезивале другачије, али како то нико не зна. Милош сматра да би онај ко пише о свом животу мора да има вид Господа Бога да би те везе, то повезивање разумео... Али, дефинитивне биографије нема - то сам видео и у великим књижарама Париза, Рима, Амстердама, Минхена... где сам најрадије одлазио...и видео и по десетак биографија Толстоја, Џојса, Мана... Нема савршеног књиговодства једног живота! Али, настојао сам да те моје животописе испишем, чини ми се колико је могуће, што веродостојније. Када сам писао, на пример, о Иви Андрићу, замолио сам Веру Стојић да прочита рукопис и да ми скрене пажњу на евентуалне пропусте, када сам писао биографију «Бранко Ћопић – или пут до моста», рукопис је прочитала пишчева супруга Цица, и веома ми помогла, као што су ми у осталом, помогли Добрица Ћосић и Миодраг Павић... У осталом, ја настојим да те књиге буду и ликовно што лепше, обогаћене фотографијама које су нове, занимљиве, атрактивне...То нису досадне књиге – студије, расправе, медитације које евентуално прочита неки студент да би видео шта његов професор мисли о Попи, Настасијевићу... Али, ни један од тих се није усудио да напише научну биографију, то су само пабирци...
Наравно, да будем искрен, а о томе сам чини ми се већ нешто и рекао: без помоћи пријатеља диљем земаљског дара, ових мојих књига не би било.
Милан Живановић