ДАНИ РАЧЕ УКРАЈ ДРИНЕ
ПУТОПИСЦИ ЈЕРОТЕЈ И ГРИГОРИЈЕ - РАЧАНИ
Путешествије, пут или путовање превозним средством или пешице, по далеким пределима земље Свете посуте Светим местима, ваистину је велико и блажено дело. Од најранијих времена не само да се ходи на поклоњење Светим местима, већ се о свему томе пише и збори. Тако настају најлепши путописи, који својом писаном речју одводе и воде сваког читаоца у крајеве Свете и далеке. О тим и таквим крајевима, износе се разноразне појединости и запажања оштрог ока, неуморне руке и велике моћи запажања, путника-поклоника и путописца. Тако, та и таква путашаствија постају најбољи водичи за све будуће путнике намернике, ходочаснике, хаџије, поклонике, паломнике, боготаржитеље, богоискатеље, трудбенике.
У свом трагању за свим оним што је рачанско и што се рачанским назива, а што је опет повезано са традицијом наше лепе Раче украј Дрине хладне, са нашом баштином и наслеђем, долазим до открића следеће приче о два прекрасна путописа, и још дивнија путописца.
Први је путопис сабрат манастира Свете Раче свештеноинока Јеротеја Рачанина, који је 7. јула 1704. лета Господњег кренуо пут Свете земље и Светог града Јерусалима. Пут нашег монаха Рачанина, започет је из града Београда. Прешавши Египат и Гору Синај, група ходочасника стиже до карјњег циља и највише тачке свог путовања, до Светог Јерусалима. Поклоничку групу чинило је друштво побожно и високо духом: архимандрит Григорије, свештеник отац Висарион из манастира Раковице и још неки монаси. Пошто су се напили на Живоносном Источнику Водом Живом јерусалимском, кренули су натраг дуж Родоса и Светог Цариграда. Путовање је окончано 23. јула 1705. године од рођења Христовог.
Познато је да путописац не напише одмах и убрзо своју поклоничку сторију. Тако је било и са јеромонахом Јеротејом Рачанином, који је 1727. године по Христу, у манастирском нетакнутом миру, и тишини келије фрушкогорског манастира Свете Ремете, записао и написао ''Путашаствије ка граду Јерусалиму'', после 22 године целе.
Чак једну трећину овог путописа, чини сам опис пута до града Светог Јерусалима. Јеромонах Рачанин записује све конаке и места кроз која пролази на свом ходу до Јерусалима. Јеротеј даје опис градова и светих храмова, па чак бележи и величину светих цркава у стопама. Остале две трећине путописа, Јеротеј Рачанин, поклања описивању Светих крајева и Светих места, која код путописца буде и порађају најдивније реминисценције на велику плејаду живих личности из Светог Писма оба завета, као и на све велике библијске догађаје и догађања. Врло описно и опширно писац Рачанин, преноси слику са свих васкршњих Светих богослужења, која је овај ходочасник, живо и лично, доживео и окусио у храму и граду јерусалимском.
Да је ово казивање јеромонаха рачанског, живо, најбоље сведочи опис доживљене буре на мору, 18. септембра, на пут којим поклоници пођоше из Родоса, на пучини великој, у другом часу ноћи. Страшна бура и велики страх. Дан у коме се не види ни сунце, ни месец, ни небо, ни земља, ни птице што лете. Само бура, таласи и облаци. У таквом дану, очај је заменио поклич ка Богу и једнодушна молитва Светом Николају Мирликијском чудотворцу, кога призваше у помоћ.
Други је путопис Григорија Рачанина, који је 1739. лета Господњег путовао до Светог града Крајове, у Румунији православној. Са својом поклоничком групом и дружином, Григорије се отиснуо низ Дунав плави. Кренуо је из града Осијека. Овај свој путопис Рачанин Григорије написао је, како то кажу критичари, ''готово народним језиком'', а као доказ се наводи један једини његов одломак из путописа, који је и сачуван. Из поменутог одломка сазнајемо да је у Недељу Свету, која паде одмах по празнику Велике Госпојине или Успенија Пресвете Богородице, група ходочасника прошла град Смедерево, и његове куле високе, што су воздвигнуте над водом.
Путописи ваистину доводе душе и срца до големог духовног преображаја. Они спремају и припремају попут најбољих водича, све оне који журе на поклоничко путовање, на поклоњење Светим местима. Они усмеравају душе ка вери, буде наду у љубав и спасење, воде ка Богу.
О тајанственим путовањима, најбоље говори ''кнез српских песника'', ходочасник Хаџи Јован Дучић, који је 1930. године, посетио Јерусалим Свети, у својој песми ''Путник'', кроз стихове прве, шесте и седме строфе:
Ја сам тај путник што је кренуо
У предисконско прво свитање,
За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно свитање.
Прођох све своје страшне путање
Звезде и мраве; с тобом ходећи,
Сав круг обиђох; познах ћутање
Ствари у њиној сјајној одећи.
Сад опет куцам на тим вратима
Са којих пођох; опет вапијем,
Клица живота неповратима,
На првом врелу да се напијем!
вероучитељ Весна В. Лаловић