ПОДВИЗИ  ЖЕНА У РАТУ:

 Трагедије намењене забораву

 ВАНУ УЋУТКАО ДРУГАРСКИ ПУЦАЊ С ЛЕЂА

 Њихова је несрећа што живи и мртви сведоче о поразима од којих се окрећу главе

Тешко је рећи да су се и у ратовима од 1991. до 1999.године, као и у оним претходним, трагедије олако залетале на јединице. Било је међу погинулим много синова јединаца. Многим породицама семе је затрто.Остали су само родитељи и куће, које ће једног дана остати пусте. Није ни чудо што, онда, у српском народу од губитка сина јединца нема дубље ни црње жалости.

Ни губитак ћерки јединица не рањава лакше родитељска срца. Пате очеви и мајке због умирања свог последњег изданка, своје једине кћери. На списку таквих налази се и Ивана – Вана Ивановић, једино дете својих родитеља.

Рођена је 2. септембра 1972. године у Ужицу, а до 1991. године је живела у Бајној Башти. Била је срећно и задовољно дете. У Братунцу, комшилуку преко Дрине,завршила је Машинску техничку школу, а 1991. уписала је Вишу машинско техничку у Ужицу.

Почетак студирања обојио је рат. Хаос који је завладао на просторима њене домовине, бивше СФРЈ, затекао је усред немирне, тек надошле младости. Покушала је да кроз искушења – која су се помаљала са свих страна и која су њој и њеној генерацији била наметнута – прође мислећи својом главом. Уосталом, избор који се нудио, није био богат. Могла је да ћути и чека крај крватог расплета, или да с пушком у руци крене тамо куд јој је разум наређивао. Изабрала је то друго и опасније. Смрти се говорила је, није плашила, али се ужасавала глупости које су чињене у име спасавања Срба. Није пристала да буде део таквих сценарија, по којима се – у име спаса српског народа – свашта трпело под паролом патриотизма.

Слушала је Ивана вести о блокираним касарнама у Хрватској, о погибји војника ЈНА у Словенији, о страдању народа у Западној Славонији, догађајима у Далмацији, борбама на Кордуну...  Брига, стрепња и страх тутњали су јој главом.

Осећала је како и у Босни сваким даном нарастају напетости и неповерење. Док је гладала како се њен отац Радован распиње између великог броја обавеза,  жалила је што није мушко да се придружи оцу. И  док су родитељи синова, којима су стизали позиви за мобилизацију помишљали «Благо онима који имају женску децу», Ивана је размишљала колико истине има у томе.

«Ванредно стање» задесило је и Ужице. Подриње с обе обале Дрине као да је кључало. Бајна Башта је преко ноћи добила посебно, скоро стратешко значење. Сребреница и Скелани, и догађања у њима, подједнако су бринули Сарајево и Београд.

Ивана је посматрала, ослушкивала, сваки догађај и вест пуштала кроз себе, и закључила да без борбе и отпора нема изласка из ситуације у којој се нашао српски народ. Није могла да остане пасивна и да гледа како све пролази поред ње и без ње. Једног дана донела је тешку, судбоносну одлуку, узела је пушку у руке и кренула на ратиште.

Желећи да иде што даље од Бајне Баште, обрела се у Београду и пријавила у добровољце. То је истовремено био једини могући легалан начин да постане војник. Баш војник. Даље је све ишло по неком већ осмишљеном плану. Тако је децембра 1991. постала добровољац Книнског корпуса ЈНА. Регуларне јединице су вапеле за људством јер су се војници осипали. Отуда су добровољци били преко потребни. У Книнској крајини остала је до средине маја 1992. године, све док је тамо била ЈНА. Колико је било потребно, исказала се. Видела је да се може лако погинути. Кад год је било опасно, држала се јуначки и није се плашила и такве могућности. Чак је и у писму, које је послала оцу Радовану, написала да зна да се жива неће вратити, али да се погибје и смрти не плаши. Храбрила га је, унапред тешила и саветовала да њену смрт прими што мирније. Ту исту поруку упутила је и родбини и пријатељима. Питали су се шта ли је толико притисло њену душу да пише о црном исходу, као да изазива судбину, а ипак остаје тамо где јој таква опасност прети. Ширили су се по Бајној Башти и околини гласови и приче о Ивани као одважном борцу и ратнику којег «ни метак неће». Као да су је припремали за историју и легенду. Поступци и подвизи жена у рату доиста се брже преносе у причу и примере, ваљда и зато што се то од њих не очекује и што су малобројније. Ипак, приче о Ивани биле су просто нападне, препуне детаља о њеној неустрашивост. Говорило се да се излагала великим опасностима и ризицима из којих је, на срећу извалчила живу главу. Препричавало се и то какав је углед уживала међу својим саборцима и међу старешинама. Свега тога било је некако необјашњиво много, чак као да се причало с неким циљем.

Када се маја 1992. године вратила у Бајну Башту, отац је приметио да се Ивана променила, да је постала исувише и тврда и озбиљна, и да је нестао осмех с њеног лица. Запазио је да је много напета, да јој живци много трепере. О рату није хтела да говори. Сваки покушај да је наведе на тај терен и покрене да исприча бар неки лични доживљај завршавао је њеном дубоком ћутњом. Једноставно, није се дала отворити. Да ли су и због тога други више причали него што је она сама о себи говорила, није знао. У град је ретко одлазила, а и кад би отишла, увек се враћала разочарана и незадовољна. Говорила је да не вреди чекати и седети скрштених руку, већ да рат треба што пре завршити и да мора понову у борбу. У  сваком кутку, где би села, само се о рату причало. Размећу се, блебећу они који рат нису ни видели. Толико је глупости и лажи чула да јој је, као и многима који су јој слични, било лакше да опет оде у рат него да поднесу бљувотине са његове периферије.

Радован је био забринут за своју јединицу. Њен поновни одлазак на ратиште био је оно од чега је највише срепео, нешто што му је одузело сан и унело немир у ионако немирну свакодневницу.

Пуцњава на левој обали Дрине није престајала. Свакодневно је слушао извештаје о дешавањима у Сребреници, Горажду, Жепи, Братунцу... Ивана је коментарисала вести на свој начин, тумачила шта се то преко Дрине заправо дешава. Чудило га је како она све то разуме, од кога и како добија информације, јер му је била убедљивија од званичних информатора. За позадину сваког догађаја имала је неко своје објашњење.

Иванин некадашњи професор из Братунца, испричао је једнога дана њеном оцу Радовану – кад су се случајно срели у граду – да је Ивана убек била отворена, макар и на своју штету. Једном је, како је рекао, био сведок кад је «експлодирала» пред челницима ЈНА и МУП, међу којим се као борац кретала, и у очи им сасула оно што мисли о њима и неким њиховим поступцима. Храбра и поштена у души, била је спремна да се и на такав начин бори за праву ствар, не плашећи се да отворено говори о непоштеним радњама,  да захтева да се с тим престане, и да се ти и казне. Видело се да зна за којекаква муљања, поготову кад  је рекла да ће скраћеница ДБ (државна безбедност) сутра гласити «државна брука и безобразлук», па још и поименце навела на које се то људе односи.

Како је време одмицало, Ивана је све мање говорила. Углавном је ћутала, дубоко зароњена у сопствене мисли. Запала је била у нека своја размишљања и предугачке ћутње. Једног дана само је кратко и одлучно саопштила оцу да више чекања нема и да мора да се врати на ратиште. Нико је, па ни отац Радован, у њеном науму није могао спречити, ни зауставити. На растанку је опет поменула оно злокобно о погибји. Рекла је само:»Сад се стварно нећу вратити», и закорачила. Над таквим речима нема простора за било какав разговор, за одвраћање или лелек. Отишла је у Скелане са легитимациом добровољца. Отац је остао више мртав него жив, намоћан да било шта промени или преусмери.

Иванине црне слутње и најаве су се обистиниле. Погинула је 4. јуна 1992. године, како је забележено, око 16 часова. «Издахнула је при покушају да се тешко рањена, извуче». Тако је оцу саопштено.

Сахрањена је 5. јуна на гробљу у Бајној Башти. Они који су Радовану изјављивали саучешће углавном су се представљали као Иванини ратни другови. Од њих је несрећни отац слушао различите верзије ћеркине погибје.

Један од њих, који се преставио као тенкиста, испричао је да је тенком штитио повлачење рањене Иване. Ни мање ни више него тенком. Као да је била нека таква битка. Пуцало се јесте. Јесте била акција, али се није чуло ни видело да су Муслимани баш на тенкове јуришали. Други очевидац је тврдио да је Ивана погођена из снајпера. Трећи је, опет, испричао причу по којој је Ивану убио заменик Насера Орића, злогласног сребреничког команданта. Малтене, као да је то била таква борба у којој су се сви прво легитимисали па онда пуцали. Како ли у жару борбе све то видеше, а не успеше да њу заштитие и извуку? Што више причају све су даље од истине, можда и од добрих намера. Јер шта значи лагати човека који је изгубио једино дете. Причало се и како је Ивана устала из лежећег положаја, с намером да заузме други заклон, па је том приликом погођена. Све саме случајности, а истина све даља. Коначно, лекар који је вршио обдукцију, саопштио је Иванином оцу да му је ћерка била погођена само једним метком, који је у њено тело ушао с леђа и изашао на предњу страну.

Од таквог метка није је тенк могао заштитити. Такав метак није је могао наћи кад се са лежећег положаја пребацивала у други заклон. Орићев заменик јој није могао бити с леђа, ако су се преко нишана гледали.

Немогуће је и замислити како је све то болело оца који је остао без јединог детета. Изгубити дете, а притом још не знати како, па слушати разноразне лажи, значило је отварање нових и још горих рана. Сумње су га мучиле и притискале, нису му дале мира. Више није знао коме да верује, коју верзију ћеркине погибје да прихвати као истиниту. Тек тад је слажући Иванине наговештаје неизбежне погибје, почео да распознаје мозаик који ће добити сасвим јасно значење. Пресудно је било оно што му је ћерка једном приликом поверила – да јој неко прети како ће је убити. То га је тада толико уплашило па је покушао да је сколни негде у иностранство. Обратио се МУП за пасош, позвао у помоћ пријатеље да му помогну. Убедили су га да је то само њена фикција, да она нема непријатеља, не рачунајући оне на фронту с којима се гледала преко нишана. Пасош јој нису дали, а њега су умирили да од тога нема ништа. Они од којих је очекивао разумевање, закључио је, били су далеко од његовог проблема. Чак и да заиста није било опасности по Ивану, Радовану је било за узбуну што она у ту опасност и претње верује. А с тим је требало живети. Није, дакле, ништа дошло случајно.

Две године после трагедије Радована је посетио један војник – добровољац. Показао му је своју легитимацију и рекао да је дошао с намером да му исприча праву истину о погибји његове ћерке. Између  осталог, рекао му је да је лично једне ноћи у Скеланима, по службеном наређењу, саслишавао Ивану. Тражио је од ње да му нешто призна. Није рекао шта. Ни Ивана  њему није рекла оно због чега је испитивана. Упорно је одбијала да призна оно што није истина. Била је несаломива и није се плашила последица. Негде око три ујутро још једном му је поновила да од признања нема ништа, да на томе џаба инсистира и да би било за све најбоље да је он, као ратни друг – убије. После таквих речи, више није било сврхе да разговарају. Бело је за њу морало да буде бело а црно црно. Прекинуо је даље саслушање и рекао Ивани да јој верује. Било му је, исповедио се пред Радованом, тешко. Чак је, вели, и заплакао. Лично је повео Ивану преко моста. Није могао од ње да прећути шта му је било наложено. А било му је наређено да је пошаље у «дринску дивизију». То је значило да је ликвидира и да њено тело баци у реку. Он то није могао да учини, а то су, изгледа, закључили они који су и њега надзирали. Отуда онај пуцањ с леђа. Којекаквим статусима се и могла доделити улога да описују и причају како је Ивана јуначки погинула. Сваки од њих  додао је и понешто своје.

После свега што је сазнао и чуо, Радован се пресабрао над чињеницама и заблудама и повуко се од света. У граду који му је некад био тако близак, осећа се ужасно туђим. Заборавили су га они највећи пријатељи, они за које би он и руку у ватру ставио. Понекад му се обрате само ретки појединци, поштењачине из редова обичног, малог света, који нису заборавили много тога.

Многи су већ заборавили Радованову јединицу. Постојала је иницијатива да се једна улица у Бајној Башти, као знак сећања и захвалности, назове њеним именом. Власт није прихватила предлог. Мала је имала дугачак језик, свашта је причала. Има и других погинулих. Тек кад је општинску власт преузео Српски покрет обнове, прихваћено је да дотадашња Омладинска улица убудуће понесе име Иване – Ване Ивановић.                                                                            

Мр. Генерал  Милисав Секулић