ПИСМО:

Поштована редакцијо!

Не знам да ли ћу успети да се изборим са темом о којој размишљам и коју сам себи наметнула, ипак, покушаћу.

Питала сам се увек, шта значи савладати себе? Бити господар сопствене личности а и у психологији стоји:”Највећа победа коју можемо избојовати је победа над самим собом”. Ово је више него тачно. А то значи да човек има способност МИШЉЕЊА  најтежег вида живота; снаге ума и светлост које се расипају на све стране, концентрисане само на једну ствар. Просветљују је, одгонетају и решавају.

По психологији човечији живот се дели на три дела. Први део је до године дана када човек апсорбује највише спољне утицаје, други део је до седам година и трећи део живота од седме године па до његоворг краја.

И КУЛТУРА као најскупљи део живота знатно помаже у савладавању сопствене личности путем рада, опхођења, здравља и др.

Шта сам ја поласком у ''свет'' понела из моје Раче?

Свакодневне догађаје на селу изискују ангажовање сваког појединца знатно више од његових расположвих могућности да се са она четири глагола: ЗНАМ, ХОЋУ, МОГУ,  а нарочито МОРАМ исувише рано сазревало и одрастало.

Питала једна жена Руског психолога Макаренка, који је отпадну децу после Октобарске револуције сакупио и путем школа, интерната и техникума створио врсне људе од њих, имам бебицу од 6. месеци, кад да почнем са васпитањем? Макаренко јој је одговорио ''ИСУВИШЕ КАСНО''.

Да би човек могао суверено и безболно да влада својим бићем мора имати у поседу знање и снагу да прими и туђе слабости са не изоставном потпором и помоћи а нарочито да је одрастао на васпитању, и очигледном васпитању од самог рођења основу живота, одлику људи Раче, Рачанског краја а и целокупног Српског народа у најлепшем светлу историјски доказаног.

Кажу да је једно знат знање а десето примена тог знања. Мора да има утицај снага слободе васпитних мера од малих ногу понет из свога дома. Потврду мишљења навешћу мојим примером.

Министарство грађевина Београд, планском расподелом стручњака, доделио ми је секцију за изградњу објеката у Н. Саду. Дошла сам у Секцију међу дивне људе, борце, приучене, полуписмене. Предали су ми пројекат за извођење ремиза (депонију локомотива) и великих хала. То би исто било кад би операцију срца поверили неком са тек завреном средњом медицинском школом.

Извела сам та два објекта стихијски, траљаво, прескупо са много анекса уговора, прекорачених рокова а сам ауторитет који сам себи наметнула одударао је од мог сопственог бића уз жељу да се муке што пре окончају.

Ово нисам била ја. Мислим, ако овако наставим. брзо ћу завршити не само са каријером. Успут дознајем с тешким стањима појединих радника – рачунам нисам ја социјала – индиректно нисам била равнодушна.

Почела сам да МИСЛИМ; узела сам себе у своје руке и дођем до решења: Почеећу градити куће од крова – што наумила то сам и остварила. Пре уговарања изградње објеката извршила сам детаљне прегледе носивости земљишта, нивое воде, потиска притиска, постоје ли ту ждерачи шљунка, живи песак, контаола прорачина предрачуна и НАЈВАЖНИЈЕГ  и  не само код изгадње објеката, а то је ОРГАНИЗАЦИЈА рада градилишта, превоза итд. Ставила сам време у организацију – никако организацију у време ( то је оно време у човеку а човек се и онако налази у времену).

Кад сам на папир задњу црепљику ставила на кров тек онда сам мануелну радну снагу уводила у посао и тек онда је први ашов могао да се забоде у земљу.

Излазећи из посла, доминантна, пуна разумевања, самопоуздања, одлазим на градилиште међу грађевинарце; из поштовања према њима супер елегантна, дуплих трепавица и никад празних руку. Захтевала сам, кад је било могуће, да по мом доласку на провизорним клупама даскама а некад и на трави, ледну поседим заједно попијемо кафу, пиће и др. Хтела сам на такав начин да завирим у домове радника, њихове животе у циљу помоћи и подршке. Променом личног и оних 14. дана проведених у контроли, испитивању и рекогносирању могла сам са расположивим временом бити оно што сам уствари ЈА; Даље се школовати, бодрити грађевинце код извођења радова онако како сам одлучила, зацртала а тиме и њима знатно рад олакшала. Колико пута су ме обрадовали предлогом примене материјала или израде у интересу бољег квалитета, јер сви знамо све!

Значи да би човек однео победу над самим собом. мора да мисли, да ради и да буде сигуран у своје дело.

Све наведено је само знање и примена знања. Главни део у савладавању себе лежи у  васпитању и очигледном васпитању добијено од родитеља од самог рођења.

Тврдим да је мојој снази лакоћи живљења допринео отац Благоје коме и посвећујем овај натпис. Био је испуњен ЉУБАВЉУ. Највишим циљем живота. Децу је васпитавао на очигледним примерима, задужењима, увек уз песму и игру. Био је наочит, леп, висок, лепо играо и уз гусле свирао. Моју мајку Јованку упознао је на вашару у Бајној Башти и ту је планула обострана љубав.

Следи драма око прошења. По нашим обичајима просци су носили девојчиним родитељима паре. Мој отац Благоје седам пута је просио моју мајку и износ у златницима се увек дуплирао. Разлози одбијања никад нису изношени. Моја мајка Јованка рођена Гагић из Пилице одрасла је у интелектуалним окружењима, отац Милоје писар а и она одмах после Првог светског рата завршила је женску занатску школу у Бајној Башти. Кад је Благоје седми пут запросио мајку, отац јој се побунио код његове жене Анђе говорећи:''Ако јој је суђено да остане рано удовица, она ће то бити па ма за кога се удал''.

Наиме Митар Тарабић видовњак из Кремана пред смрт 1899.године својој најмлађој кћерки Анђи дао завет ''имаш сина (Здравко Гагић, рођен 1897.год.) добићеш и кћер (Јованка рођ.1901.год.) буди приправна обоје ће са много деце остати рано удовц''. Ово се Митрово казивање касније и обистинило. А и реакција деда Милоја била је на своме месту разбивши фаму о страху око удаје своје кћерке Јованке.

Мој отац Благоје није имао ни браће ни сестара, имовину није делио, богатство се гомилало, мајка коју је обожавао умрла је рано а он је искључиво био пренадарен читању и писању песама. (Дуго сам чувала једну његову политичку песму коју је окачио на врата воденице, а због које је морао побећи на Тару. Било је гласање између Јерезе и опозиције – песма је била против Јерезе).

Кад се мој отац напокон оженио Јованком почела су да се рађају деца и то три пута узастопно двојке – близанци.

Он од среће није знао да се понаша, био је веће дете од све нас деце, превртао се с нама по трави, играо клиса и пачиклиса, прескакао реку моткама – не Сергеј Бупка му не би био раван.

Увече као, тићи окупимо се око њега и слушамо како уз гусле свира и пева о изгинулим Србима на Косову пољу и другим ратовима. И данас ми је остала у сећању једна његова песма:

''Планино, планино моја старино

по теб' сам, по теб' сам често ходио

хајдучке, хајдучке чете водио''.

Мој отац Благоје, вечито сам, испражњеног и срца и душе, сад, одједном његов живот се испуњава смислом живљења и заправо постаје одговоран човек – муж, отац, домаћин породице, привредник, саветодавац и све оно што човека на селу чека и чини га човеком.

Сећам се да нас је учио и о самосталности а и о самоиницијативи. У послеподневним часовима након намиривања радова учио нас је играти кола, свако дете које направи зијан (штету) не пажњом приликом чувања стоке, уз велику ''озбиљност'' између комшија штета се надокнађивала обавезно у присуству детета актера штете. То је за нас децу било врло тешко али на очигледном примеру схватали смо да морамо МИСЛИТИ  о повереним нам задацима.

Мој отац а и жена Здравка Гагић су рано умрли, како је  М. Тарабић предсказао, док су ујак Здравко и моја мајка Јованка доживели дубоку старост.

Волим што сам оца запамтила. Његово васпитање и начин васпитања допринео је лакоћи мога живљења. Усадио нам је патриотизам и поштење за све Србе, који су пали за слободу и они су живи док и ми живимо.

Мој отац је мене посебно волео, пошто носим име његове мајке Станица.

                             С поздравом: Станица Трифковић

                             ул. Мише Димитријевића 7б/II

                             Нови Сад