КУЛТУРА

 

''НЕВЕРНИ'' ВЕРНИ ДЕСЕТ ГОДИНА

 Милан Ђурђевић – долазимо поново У Бајну Башту

       Измученој и исцрпљеној нашој средини тоновима једноличне популарне и модерне домаће музике, долазак Неверних беба, који се десио почетком октобра нашем граду, дошао је као мелем на рану. Ту прилику сам искористио да поразговарам са Миланом Ђурђевићем, водећим човеком читаве приче о Неверним бебама, и приближим читаоцима личност коју су досада пратили само путем малих екрана. Овом приликом Милан је обећао да ће Неверне бебе доћи поново у Бајну Башту око Нове године и одржати још један концерт. Но, да не буде по оној народној «Обећање, лудом радовање», оставићемо да време све покаже.

 

Каријеру си започео победом на Зајечарској гитаријади. Од тада си променио четири бенда. За који период си највише емотивно везан?

 

Сваки период има својих предности. Ја сам са шеснаест година победио на Зајечарској гитаријади са групом Нова земља из Ваљева. И тај тренутак победе био је најемотивнији, јер сам био клинац и мислио сам да улазим у поштен свет музике. Касније сам се уверио да је то естрада и да ту владају нека друга правила и да та прича нема много везе са музиком. Али тај тренутак ми је остао упечатљив. Такође, један од лепших тренутака је и улазак у групу Смак  када сам имао осамнаест година. Са поменутом групом кренуо сам да свирам по халама спортова по Југославији јер су они у том тренутку били велики југословенски бенд, тако да сам доста тога прошао. Али сигурно сам емотивно највише везан за Неверне бебе, јер је то мој ауторски бенд и бенд у коме сам оставио све што је битно. За Неверне бебе радим музику, текстове и аранжмане, те је цела прича око ове групе моја лична прича, па је и логично што сам емотивно највише везан за то.

 

Ви сте једна од ретких српских рок група која се опробала у иностранству. Реците нам нешто више о томе.

 

Кренули смо да свирамо у различитим клубовима по Европи. Свирали смо у Бечу, Будимпешти, Амстердаму, Ослу. Отишли смо чак и у Африку и свирали у  Кенији и другим земљама. Увек је леп осећај када одеш негде, промениш ваздух и видиш да људи живе неоптерећено. Стицајем несрећних околности, ми смо овде у некој врсти изолације, некој врсти гета. Млади људи немају довољно могућности да путују, али одлазак у иностранство не представља само свирање, већ и размену позитивне енергије са тамошљим људима. Што се тиче самих наступа, људи нису веровали да долазимо из Србије, јер Неверне бебе су увек носиле са собом свој квалитет.1350 концерата, колико смо ми оставили за ових десет година иза себе је толико, да више није битно у ком клубу свираш, да ли у Београду, Новом Саду, Бајној Башти или Њујорку и Лондону. Потпуно је исто, јер ми носимо ту позитивну енергију. Када дође публика и погасе се светла, није битно више у ком си граду, битна је само музика, енергија, публика, ти и твој квалитет. А ако имаш тај квалитет, касније иде све само од себе. Такође, и инспирација је јако битна и можда пресудна зато што имаш жељу да покажеш људима да овде има квалитетних људи. На тај начин смо увек имали успешне наступе и захваљујући томе данас припадамо светском менаџменту. Једини проблем који се јавља код одлазака у иностранство јесте потреба да се изваде визе. Ми не свирамо у нашим, српским клубовима у иностранству, већ у правим светским клубовима . Надамо се да ће се тај визни режим ускоро укинути, како бисмо могли више да путујемо и гостујемо по Европи и свету.

 

Како гледаш на естраду у нашој земљи, а како на нашу рок сцену?

 

На естраду не гледам никако, јер је естрада једно катастрофално стање свести. То су људи који купују свој статус и имају јако мало везе са музиком. То сам баш и поменуо ове године на фестивалу у Херцег Новом када смо примали награду за најбољу рок плочу године. Том приликом сам рекао да када би се у том тренутку укључили инструменти, да 90 % присутних музичара не би знало шта да ради са њима. Што се тиче домаће рок сцене, мислим да се цела прича и ту изгубила. Нови клинци који свирају су изгубили естетику. Све се своди на агресивну енергију и на производњу буке. Нема више естетике у музици, нема емоција, нема суптилне комуникације путем музике, путем хармонија, путем поруке коју ти шаљеш људима. Колико видим, данас је суштина направити што јачу и што већу буку без имало емоција. Али, то није прави рокенрол. Ако погледате концерте великих бендова као што су Ролинг Стонси или U2 , видите да ту има доста амбијенталних порука које људи треба да приме, које их уводе у систем свести и помажу у развијању свести на виши ниво. Свеукупан догађај не треба да представља рзмену сирове енергије. Код нас је све то на веома ниском нивоу. Постоји данас код нас неколико добрих старих српских бендова који имају своју причу. Што се тиче нових бендова, издвајају се два-три.

 

Шта тренутно раде Неверне бебе?

 

Тренутно промовишемо ново издање « Best off « по Србији у издању БК саунда, што тренутно представља најпродаваније издање ове музичке издавачке куће. Просто смо ушли у студио, преаранжирали наших тринаест песама и након десет година издали албум за све наше фанове. Тиме смо желели да се одужимо свим тим људима који годинама прате групу Неверне бебе. Такође, у плану је и турнеја по двадесет највећих градова у Србији која ће носити назив Октобар фест. У оквиру турнеје посетићемо и бивше југословенске републике Словенију, Босну и Херцеговину, Републику Српску и Македонију. По завршетку турнеје, надам се да ћемо ући у студио и почети са радом на новом студиском албуму, првом са новом поставом. У бенд су дошле нове девојке, Јелена и Јана, и све за сада добро функционише, тако да смо и тај део приче подигли на виши ниво. Мислим да смо успели да после десет година освежимо групу јер је то критичан период за сваку групу, када идеш напред или падаш. Направили смо велики корак напред пошто овај бенд тек сада треба да покаже оно што је битно. Све што смо радили претходних десет година било је само преживљавање и увертира неких наших озбиљних идеја. Волео бих да у оквиру турнеје дођемо у Бајну Башту, јер смо сада остварили јако добре контакте, тако да нас поново можете очекивати око Нове године.

                                                                                                     Никола Глигоријевић