КУЛТУРА
ЗЛОСТАВЉАЊЕ (ЗАНЕМАРИВАЊЕ)
ЈЕ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ДЕТИЊCТВА
Вече је... У соби се чује равномерно дисање другарица које спавају. Ја сам будна. Размишљам. Прошло је тачно четрнест година од када сам дошла у овај дом. Те ноћи кад су ме довели, прекинули су моје детињство и мој живот скренули неким новим путем, пуним бола и страха. Страх ме је да пређем улицом, јер знам да ће ме људи гледати са сажаљењем. Увек ће неко рећи:»То је она из дома». То боли, јер знам да нисам као они, да немам никога и немам право на нормалан живот. Такве као ја друштво одбацује и тера да живимо сами, пуни огорчења и предрасуда. Ми знамо ко смо, али и знамо да су се нас одрекли да би они срећно живели.
Сећам се те кобне ноћи. Ко зна који пут избила је свађа између мајке и оца. Тата је улетео у собу и рекао да одлази. Почела сам да плачем, иако сам била исувише мала да знам шта то значи. Осећала сам да је то нешто страшно. Тата је отишао, а мама ми је рекла да се вратим у кревет. Следеће јутро пробудила ме је непозната жена. Рекла ми је да се спремим, јер идемо на лепо место. Упитала сам је где ми је мама, а она ми је рекла да ме мама тамо чека.
Кад смо стигли у дом, видела сам гомилу деце, а моје мајке није било. Одвели су ме у моју собу и показали ми мој кревет. Сад знам да су лагали, јер овај кревет није мој. Ово није мој дом и моје небо. Ја овде немам ништа. Имам само овај живот који су ми наметнули да живим. Истина је да се о нама лепо старају и да имамо све што нам је потребно. Али нама недостаје љубав. Питам се како изгледа кад те неко воли и кад ти ту љубав из срца пружа. Питам се какав је осећај кад из школе дођеш својој кући, а на вратима те дочека неко из породице, насмејан и пун питања о протеклом дану. Питам се како све то изгледа, а знам да на та питања нећу наћи одговор. Знам да се моје детињство претворило у пакао бола и страха. Иако нисам желела, осетила сам шта значи бити одбачен од средине, бити дете без детињства и без права на њега. Бити дете значи бити срећан и бити безбрижан, житети у свету маште, игре и другарства. Бити дете значи волети живот и уживати у њему сваког трена. Па, шта смо онда ми који не живимо срећно и безбрижно? Ми јесмо деца, али деца која се не смеју. А и како бих се смајала кад су ми одузели право на слободу и детињство. А ја хоћу бар на трен, да будем то безбрижно дете. Уместо тога, мој живот се свео на скривање и стид. Ваљда зато мом друштву и мени увек припада место на неосветљеном делу омиљеног градског састајалишта. Друга деца излазе са својим друговима, смеју се и причају, обасјани светлошћу градских светиљки, а ми их посматрамо са неосветљеног дела Трга. Бојимо се да изађемо на светло, јер знамо да ће сви о нама причати. Из таме посматрамо ту децу и дивимо им се. Они слободно причају,смеју се... Слушам њихове разговоре о породици, школи и љубаи. Замишљам себе у тим ситуацијама. Тек тада схватам шта је детињство, младост и слобода. Постајем свесна да сам ја, као и друга домска деца, само невидљиви пролазник који има живот, а не зна како се живи.
Живот је као река која тече полако ка своме ушћу. То ушће њен је крајњи циљ и представља породицу, мир и сигурност. Једног дана ћу и ја да пронађем своју реку и мирно отпловим ка свом ушћу.
Марина Благојевић
Страну припремила Жељка Милићевић - Жец