ДАНИ РАЧЕ УКРАЈ ДРИНЕ

ГДЕ ПОЧИЊЕ СРПСКА РЕЛИГИЈА

 О религији Јужних Словена и Старих Срба уопште постоји веома мало података у званичним историјским изворима. Прве податке о религији Јужних Словена даје нам византијски путописац Прокопије у VI. Из тих података видимо да овај народ поштује врховног Бога, господара грома, и као жртву приноси му говеда. Ово се углавном односи на племена која су живела у јужнијим крајевима, односно крајевима који су били доступнији овом византијском путописцу. Такође, Прокопије проналази да се у првобитној бугарској религији помињу божанства Сварог и Дажбог, са којима се поклапа и српска традиција о Дажбогу. Других података о божанствима Јужних Словена готово да нема.

Као и све старе цивилизације, тако су и нови становници Балкана, поред веровања у богове, развијали и веровање у натприродне силе и митска бића која су углавном представљала оличење зла. Тако се у једном српском номоканону из 1262. године наводи народно веровање у вукодлаке који « гоне облаке и изедоше месец и сунце «. Такође, одређени извори показују да је значајно место у првобитној религији заузимало веровање и поклањање небеским телима. Ову чињеницу оправдава и извод из једног рукописа из 1452. године који каже: « Ако ли би се кланал Сунцу али мјесецу али ином створениу, ки то чини, сагријеша смртно.» Поред тога, постоје и подаци о веровању у огњевите змије или змајеве, а често се помињу и влсви-чаробњаци.

У периоду од VII до X века код Јужних Словена постоји обичај спаљивања мртваца, а нека новија археолошка истраживања показују и саму технику спаљивања и сахрањивања, што се подудара са неким каснијим српским народним обичајима. У неким преводима грчких легенди о хришћанским мученицима срећу се изрази треба, што значи жртва и требиште, требник, у значењу места на коме се приноси жртва. Степен прихваћености и распрострањености овог старог обичаја у српском народу показује и чињеница да Душанов законик из XIV века има одредбе које забрањују спаљивање мртваца за које се сматртало да су се повампирили.

У народним обичајима и веровањима углавном је била изражена нижа мистично- демонистичка фаза, тако да су из тог првобитног периода ретки подаци о веровању у нека виша божанства. Једна од главних карактеристика старе српске религије и митологије јесте и култ предака, при чему се цела религија може свести на култ предака ( покојника). Суштину ипак представљају анимистичка веровања (веровања у неки предмет или биће) и мађија, затим култ покојника и веровање у разна демонска бића, уз постојање трагова поштовања виших бића или божанстава. Посебно су инересантна и анимистичка схватања о биљкама и животињама, о људима и њиховим покојницима, о природним појавама и небеским телима. Друга битна карактеристика ове религије јесте динамичан, односно активан однос према природи и демонима. Наиме, човек на овај начин тежи да магијским и култним радњама утиче на целокупан живот и производњу.

Било је особито развијено и поштовање месеца и посебно се везивало са земљорадњом. Неки научници сматрају да је округла, бесквасна погача која је била широко распрострањена међу тадашњим словенским племенима, представљала аграрну жртву месецу. Поред тога, Световид је био подземни демон вегетације коме се као жртва прилагала округла погача премазана медом. Стара српска религија имала је мало соларних елемената и натприродних бића, међу којима се једино истиче Сварог. Име божанства Сварог већина научника доводи у везу са санскритским називом svar ( surya-сунце) и svarga-небо, а у неким руским хроникама Сварог је упоређен са Хефаистом, грчким богом ватре, и означен као отац Дажбогов. Дакле, Дажбог и Сварожић (син Сварогов) јесу једно исто божанство сунца.

Велики део научних теза и истраживања на тему старе словенске религије показао  је да се та религија развијала под утицајем околних племена, њихових традиција и веровања. Неки научници сматрају да се стара словенска религија развила из домаће основе у којој посебно место припада веровању у демонске силе које су називане још и бес, вила, чрт. С друге стране, многи истичу да реч бог, која је уједно заједничка за све словенске језике, одговара староиранској речи baga и староиндијској речи bhaga, што значи срећа, успех, обиље. У Душановом законику јављају се и термини попут чаровник и волхв који по неким научницима указују на веза са староседеоцима Келтима (по њиховим речима voloh, valah), док их други доводе у везу са германским називом volva-пророчицa или са финским називом velho-врач. Независно од ових термина, у анимистичкој фази старословенске религије и веровању у култ предака налази се велики број изричитих сличности са старом религијом Финске. У вишој фази развоја примећује се јачи утицај иранске религије на старословенску религију, што се може видети и по заједничким речима жерти (приносити жртву) и жртва, затим ватра и чаша (као култни предмети), рај, могила и другима. Поред речи бог која одговара староиранској baga, и словенски придев свет одговарао би придеву spenta у Авести, са значењем магичан, моћан.

Из великог броја теорија види се, и поред велике просторне удаљености словенских народа,да баш та демонистичка ,односно анимистичка струја представња заједничку основу свих старих словенских религија. Али, и у тим религијама се проналазе разлике. Док код Источних Словена култ храста није био толико изражен, код Срба поштовање храста заузима истакнуто место, што води порекло из старе јужнословенске традиције. Један од примера је и клање свиње у част Божића. Многа истраживања показала су да свиња није имала готово никаквог значаја у религиозном животу Словена. Међутим, по српским веровањима и обичајима, свиња је имала знатан значај у религији ( свиња полаженик и Божићна сакраментална жртва), услед чега се види утицј неког другог народа или религије. Овај обичај познат је и у Закарпатској Украјини, Словачкој и Пољској, само што овде свиња није жртвована за Божић, већ за Светог Игњата. Ову сличност и разлике потврђују и многи обичаји на Кавказима везани за поштовање храста(бадњака), а такође и кавкаски мађијски обичај за дозивање кише подудара се са српским додолама. Између осталог, поштован је и култ огњишта и верига над огњиштем. Поред тога, обичај славе у српској религији исти је као и обичај кавкаских народа и Арбанаса.

Из свих ових редова видимо да старословенска и старосрпска религија представљају непресушан извор мистичних и занимљивих обичаја, веровања и традиција које и данас, десет векова након доласка хришћанства у наше крајеве, остају неиспитана ризница. Доласком хришћанства на Балкан, старословенска религија није престала да постоји, већ је само обичаје и елементе ове религије преузела црква и прилагодила својим правилима и одредбама. Многи обичаји и традиције одржали су се и до данас...

                                                                             Никола Глигоријевић