Драги Зоране

Још нисмо у стању да појмимо да смо са тобом овде, на овом тужном месту, уместо негде другде, где смо обично могли да те нађемо, у атељеу, некој колонији, школи или код куће.

Нисмо у стању ни да схватимо да више нема некога, ко је успевао да сачува ону искру детиње доброте која плени и разоружава и најмрачније, а која тако ретко успева да се сачува до твојих година.

Не можемо да схватимо да нема некога,ко је успевао да нас тако различите по свему, окупи на једном месту, и да се сви осећамо као стари школски другови.

Твоја истрајност, упорност, издржљивост и марљив рад, тако не типично за нас и истрајавање на вредностима, које наша средина препозна тек онда када то ураде други, учинили су нас твојим великим дужником.

Из твог полумрачног и хладног атељеа одлазиле су слике и полако али сигурно крчиле пут до галерија код нас и у свету.

И када су се, до јуче тек одшкринута врата широм отворила, и када је требало убирати плодове свог рада, ти одлазиш.

Највише ћеш недостајати својој породици, мајци и супрузи, брату, својој Ики и Јеци према којима си био нежан отац.

Недостајаћеш и нама са којима си се игром случаја срео, запленио својом добротом и отишао.

Нека ти је вечна слава.

Бог да ти душу прости.

                                                                        Завичајно удружење «БАШТИНА»