Starinom iz Vasojevi}a, Vukovi predci do{li su u Drobwak (podru~je na Drurmitoru, nazvano tako po bratstvu Drobwaka). Tu u selu Petwica, razgranalo se jako i veliko bratstvo Karaxi}a. Ono je bilo poznato i po dobrim guslama: po narodnom kazivawu stoga {to su decu zadojavali mlekom iz gusala.

Iz tog kraja, iz tog bratstva, pre{ao je u Tr{i} kod Loznice i Vukov ded Joksim Bandula. Bilo je to ~etrdesetih godina pretpro{log veka. Do{ao je jo{ sa nekim hercegovcima u selo, pusto od kuge, a bogato i gorom i vodom. U vrh sela, u strmom pristranku, iznad re~ice @eravije, zadimilo je wegovo ogwi{te. Ne{to kasnije o`enio mu se sin Stevan, uzeo Jegu Zrni}.

Posle petoro pomrle dece, pla~ novoro|en~eta uneo je radost u ku}u Stevana Joksimova. Rodio mu se sin nazvali su ga ne Mitar iako se rodio na Mitrovdan (26. oktobra/ 8. novembra.) nego Vuk "Kad se kakoj `eni ne dadu djeca, onda nadjene djetetu ime Vuk, jer misle da im vje{tice djecu jedu a na Vuka da ne}e smjeti udariti. Zato su i meni ovakvo ime nadjeli - pisa}e docnije Vuk Karaxi} u svom re~niku.

Do svoje osme godine to `goqavo dete `ivelo je detiwstvom obi~nog seqa~eta: leti po pasi{tima i {umama, uz koze i ovce za vreme dugih i sne`nih no}i kraj ogwi{ta, uz setni zvuk gusala.

Sa slovima ga je upoznao ro|ak Jefta Savi}. U duhu vremena bila su i sredstva za pisawe: barut razmu}en u vodi slu`io je kao mastilo, a hartija od fi{eka kao papir. Ili bi Vuk po re~ima jednog biografa, zrelim kupinama pisao po lili (brezovoj kori). Uz to je revnosno, naj~e{}e za stokom, ~itao neki stari bukvar, kalentare i trebnik.

Kada je pak u~iteq Grgurovi} otvorio {kolu u Loznici i Stevan mu je doveo darovito dete. Tu je mali Vuk ponovio "bekavicu" sricawa azbuke.

Posle dva – tri meseca, otac je odveo Vuka u manastir Trono{u... Mladi Vuk se ubrzo pro~uo u okolini. Kad bi pak u selo svratili spahija ili trgovci Vuk im je "tefterio". Zato su mu i sedi doma}ini ustupali i po~asno mesto za sofrom, a `ene ga kao da je duhovnik qubile u ruku.

Kad su osione dahije udarile u nasiqe, tada pokorna i poni`ena sirotiwa raja, di`e glavu – da umre stoje}i ako ve} mora mreti.

Sa zgari{ta Vuk je 1805. godine do{ao u Karlovce a s prole}a 1807. god. vratio u pobuwenu Srbiju.

Kad se Zvorni~ka nahija pripojila ostalim delovima slobodne Srbije, Vukov ro|ak i u~iteq Jefta Savi} postao je sovjetnik. Pre{ao je u Beograd i sa sobom poveo Vuka.

Tu, u najvi{em ustani~kom telu, Vuk je mogao iz prve ruke da se obavesti kako bi koju deceniju docnije, postao istoriograf "wihov".

Vuk upoznaje Evropu sa svojim sunarodnicima.

Vuk nije dugo slu{ao istoriju svih naroda, geografiju, ra~un, niti ve`bao rukovawe sabqom.

Te{ka reumati~na bolest opet se javila, udarila. U ruke i noge i po{to u zavi~aj na le~ewe da bi 1810.godine potra`io leka u Budimskoj bawi. Sve je bilo uzalud. Sa zgr~enom levom nogom u {tuli i {takom ispod pazuha vratio se, na kratko, s jeseni te godine u Beograd.

Postao je upravnik carinarnice u Kladovu, potom sudija i upraviteq u Brzoj Palanci, i{ao po Kara|or|evoj zapovesti u Vidin Mula Pa{i. Hajduk Veqku u Negotin itd.

Pod naletom Turaka u Srbiju Vuk prelazi Savu i sti`e u Be~ "Barem od sve muke ne bi li nema~ki nau~io"...

Ve} u toku prvih meseci svoje delatnosti – o padu Srbije – Pjesnaricom – Pismenico.

Od izbeglih guslara i peva~a (Slepog Filipa Vi{wi}a, Te{ana Podrugovi}a i dr.) Zapisao je nove pesme. Godine 1815. godine iza{la je i druga zbirka:Narodna Srpska pjesmaric.

Krajem 1818.godine iza{ao je ve} tri puta najavqivani i dugo o~ekivani Srpski rje~nik – 26.270 re~i `ivot narodnog govora. Trud pla}en velikim dugovima i te{ko}ama. I umesto priznawa hajka.

Sredinom 1820.godine Vuk odlazi u Srbiju sa `eqom da opismeni kneza i wegove doglavnike. Primitivna okolina kwe`eva nije ga svatila ni prihvatila – i Vuk se vratio u Be~.

Zbog neprilika u Be~u, odlazi u Nema~ku. U Lajpcigu izdaje tri kwige narodnih pesama. Postaje doktor filozofije. Jenski univerzitet mu 1823. godnine dodequje zvawe po~asnog doktora. Vuk je upoznao nekoliko uglednih Nemaca. Posetio je i Getea.

Krajem 1928. godnine na poziv kneza Milo{a, Vuk je do{ao u Kragujevac. Dali su mu da prevodi zakonik Napoleonov.

Poglavnici i doglavnici kne`evi teraju {egu sa Vukom. Zbog svega toga Vuk ostavqa Srbiju i {aqe 1832.godine knezu iz Zemuna svoje poznato aprilsko pismo u kome ga oslikava kao eksploatatora i despota.

Krajem 1832.godine pored mnogih gadosti knez Milo{, zabrawuje Vukov pravopis u Srbiji.

Be~ka, Berlinska, Petrogradska i druge akademije biraju ga za dopisnog ~lana.

Dru`ina Srpske mlade`i pozdravqa ga na Vidovdan 1850.godine. Pristalice Vukove u Dru{tvu Srpske Slovesnosti prepiru s ministrom brane}i wegove ideje. Pred tom snagom donesena je23. januara 1860. godine uredba kojom je dozvoqena upotreba Vukovog pravopisa u svim kwigama, izuzev zvani~nim, ubrajaju}i i uxbenike.

Pun vitalnosti sedi Vuk se ne smiruje ni u osmoj deceniji `ivota. Puno putuje izme|u Be~a i Beograda a sa poverqivim nalozima kneza Mihajla ide u tri maha na Cetiwe sa tajnom misijom uskla|ivawa zajedni~kih oslobodila~nih napora dveju bratskih kne`evina. Radio je bez prekida, iako je ~esto pobolevao.

Radio je tako sve do onog januarskog dana 1864.god., kad je, po ru~ku, ustao iza svog stola – malo da prilegne. PROBUDIO SE ZA@ELEO VODE SA LOV]ENA, ZAOKRU@IO O^IMA PUT GUSAL IZNAD GLAVE I SKLOPIO O^I ZAUVEK.

Nagradno pitawe: Kada je umro Vuk?

Odgovor na nagradno pitawe poslati na: Zavi~ajno udru`ewe Ba{tina, Trg Du{ana Jerkovi}a br.1 zgrada HE