@EQNA SAM DRUGA^IJEG SVETA

Misli mi kadkad lutaju poput skitnice ovim svetom, mra~nim ~esto. Pitam se... Ko pi{e redove u kwizi sudbine? Ko je taj ko nevidi ovaj besmisao u kom `ivimo? Gde je svetlost na kraju `ivotnog tunela u kome kao u bunilu lutamo? Nema ga... Nestao je u moru iluzija, neostvarenih `eqa, la`nih nada i tuge. Tuge za izgubqenim, nestalim... ^esto po`elim da se ponovo rodim, ali onda shvatim – niskost qudske gluposti nema nikakve veze sa ponovnim ra|awem. Sami sebi stvaramo pakao. Ja sam `ivela u jednom, ba{ takvom paklu. Izgubila sam sve – detiwstvo, snove. Izgubila sam sebe i moju domovinu. Nestala je moja Bosna.

Ponekad gledam u Drinu. Ta reka krije tajnu, duboku i mra~nu. Tajnu godina koje pro|o{e. Ona ose}a na{u tugu, ~uje krik ostavqenih, krik majke za svojom decom. Da, ~uje Drina ali te~e, prolazi, hita kao i godine. Znam, `ivot prolazi, bol ostaje, moram `iveti sa tim. Moj svet se nikada ne}e vratiti. Taj svet kom sam pripadala. Sada `udim za ne~im novim. Gledam u beskrajno nebesko prostranstvo tra`e}i zvezdu, malu, sjajnu, ali nebo ni danas nije plavo, vedro. Tmurno je kao i onih godina. I danas pla~e kao i onda. Se}am se, spiralo je crvenilo zemqe, pravilo bare od krvi. Na{e krvi! O, Bo`e, u mojoj du{i jo{ traje ja~ina krika crnih ptica koje kida{e igde je i{ta imalo i onog zova napu{tene zemqe. Zvala je mene, ~ini mi se, zove me i danas a mene nema. @ivim neki drugi `ivot, `eqna boqeg, puna iluzija, optimizma. Ne}u ga prona}i, potajno znam, iako se nadam. Granica sada postoji. Granica moje pro{losti i sada{wosti, moje sre}e i tuge, granica za sve moje. Ipak granica bola ne postoji. Tu je barikadu neko davno pomerio. Sada ona te`i ka beskraju... Ko zna gde joj je kraj i da li je ima. Sve je to davno pokopano kao i jame gde se ugasi{e `ivoti mnogih. Te jame kao duboki vilajeti traju i danas. Svedo~e o davno zaboravqenim idealima, putevima, budu}nosti kojoj se nadasmo a ne znadosmo da joj je tu kraj, da daqe nema. Trudim se da pobedim setu u sebi jer niko od tih bezdu{nih qudi ne vredi mojih suza. Znam to, ali vredno je toga moje detiwstvo koje oni ugasi{e, sru{i{e kao kulu od karata... Vredni su svi oni koji dado{e svoje `ivote, poginu{e ko zna kad, ko zna gde a niko ne zna za{to. Nekada je tu bila velika qubav, jedno srce, mi u wemu ono u nama. Ne `elim nikada vi{e ~uti re~ rat, re~ koju sam tako jasno pro`ivela. Ne `elim gledati stradawa, slu{ati bol, videti patwu. Ja `elim novi svet. Ne{to samo moje. Ne{to {to mi niko ne}e oduzeti. Ja ne}u ovu sudbinu koja zadesi mnoge. Ne}u ovo srce koje drugi kida{e. Ne}u ovaj `ivot koji mnoge boli! A ja... ja }u i}i daqe svesna te`ine bremena koje vreme nosi. Nada}u se i daqe. @ele}u sre}u drugima, `ele}u radost, `ele}u!

Jednom neko re~e:" Sunce tu|eg neba,

Ne}e vas grijat’

Ko {to ovo grije!"

Tad ne shvatih su{tinu re~i, ali sada znam... Moje nebo i moje sunce ostali su da greju neka tu|a lica. Moja je zemqa pod wihovim nogama. Ja gazim drugim svetom i idem... Idem a ne znam kuda. Vreme je pokazateq svega. Ono }e mi jedne zore dati odgovore. Do tada, kopa}u po pepelu uspomena, gledati kako Drina te~e, `eleti, skrivati se u skutima davno izgubqenog detiwstva i vole}u `ivot. Voleti ga na svoj na~in jer moje misli pripadaju mojoj domovini, iznad we je deo neba a nadamnom ~itavo prostranstvo, iznad mene je ~itavo sunce a predamnom staze. I kuda sada...

назад