ИНТЕРВЈУ:
ЕПИСКОП ЖИЧКИ ХРИЗОСТОМ ОДЛИКОВАО, СВЕШТЕНИКА, ИЛИЈУ ЛИЈЕСКИЋА «НАПРСНИМ КРСТОМ»
ОД ЂАКОНА ДО ПРОТЕ СТАВРОФОРА
СВЕШТЕНИК ИЛИЈА ЛИЈЕСКИЋ ЈЕ ТРЕЋИ ПРОТА СТАВРОФОР У БАЈНОЈ БАШТИ. ПРЕ ЊЕГА НАЈВИШИ СВЕШТЕНИЧКИ ЧИН И ПРАВО ДА НОСЕ НАПРСНИ КРСТ ИМАЛИ СУ СВЕШТЕНИЦИ СЕВАН ЈОЈИЋ И МОМЧИЛО ЈАГОДИЋ
«Ко цркви даје, Богу позајмљује, а Бог никоме дужан нe остаje» речи су које често користи најстарији свештеник цркве Свети пророк Илија у Бајној Башти, отац Илија Лијескић, који се налази на парохији у Бајној Башти пуних тридесет година.
У величанственом амбијенту порте бајнобаштанске цркве, једно сунчано празнично септембарско јутро испунили смо разговором о Његовом животу, раду и искуствима са људима нашег краја.
Где сте рођени и одакле води порекло Ваша породица?
Рођен сам у ужичком крају, у месту Дрежнику, у једној патријалхалној српској породици која је и раније давала свештенике. Основну школу сам завршио у Дрежнику, а по завршетку одлазим у Богословију у Призрен 1954. године. На Богословском факултету дипломирао сам 1962. године, а рукоположен сам за свештеника 1964. године, на Ваведење. Након рукоположења одлазим на парохију у Брезну, мало место између Такова и Равне Горе. Ту сам боравио и радио пуних девет година.
Када сте дошли на бајнобаштанску
парохију?Пре доласка у Бајну Башту, од 1973. до 1974. године, био сам на парохији у Дубу. У јесен 1974. године долазим у Бајну Башту, где сам остао тридесет година и где сам и данас.
Шта Вас је навело да се определите за свештенички позив?
Стриц и брат од стрица били су свештеници, тако да је у породици коцка бачена и одлука је пала на мене, да и ја постанем свештеник.Волео сам читав тај позив и чин, иако је у то време била права реткост да неко упише Богословију. Мислим да није захвално да говорим о себи какав сам свештеник, јер сматрам да је народ тај који треба да створи мишљење и донесе суд.
Реците
нам нешто више о вашем свештеничком раду у Бајној Башти.Одмах по доласку у Бајну Башту, обављао сам највише дужности. Обављао сам дужност старешине цркве, а од 1978. године постављен сам од стране епископа на положај архијерејског намесника рачанског. Са овим звањем, представљао сам везу између епископа и осталих свештеника.Такође, могу да истакнем и сјајну сарадњу са осталим колегама, свештеницима, који су у свему овоме свесрдно помагали.
Недавно сте одликовани једним изузетно вредним одликовањем. О чему је реч?
Ове године, на Илиндан 2. августа, на дан када је и слава наше цркве Свети пророк Илија, Епископ жички Хризостом одликовао ме је одликовањем «Напрсног Крста», при чему сам, након тога, постао прота ставрофор. Посебно бих желео да поменем јако леп гест мојих колега, који су читав тај чин крунисали поклонивши ми крст. Још једном им се свима срдачно захваљујем.
Почетком септембра одржан је хуманитарни програм у циљу прикупљања средстава за наставак археолошких истраживања на локалитету у Црквинама, у организацији Завичајног удружења «Баштина» и бајинобаштанске цркве. Какви су ваши утисци?
Било је то врло хумано дело у које би убудуће требали сви да се укључе. Реткост је да појединац гради цркву, већ то чине сви људи добре воље заједничким залагањем. Свештеници наше цркве свакодневно позивају људе да дају свој прилог, колико су у могућности, како би радови били настављени и како би нова црква била подигнута. Посебно ме радује што у том послу већином учествују млади који су наша снага. У читавом том програму није било битно само да се прикупе материјална средства, већ је било и битно да људи виде организовану групу младих људи и њихово дружење и слогу, како би се и они сами покренули и организовали сличне акције, јер ко Богу даје, цркви позајмљује, а Бог никоме дужан није остао.
Никола Глигоријевић