Наше прво свратиште било је Гацко, кроз претходне периоде много пута рањено и крваво, али сада васкрсло и светлошћу Христовом окупано. Стигосмо у храм Свете Тројице, узесмо нафору, а затим чусмо причу свештеника о храму и Гацком. Храм Тројички, потиче из 19 века, а у њему се служи Божанствена Литургија од пре три године. Около храма видне су скеле и тренутно се обнавља и полако васкрсава. Видне се су ране на зидовима храма. Из историје знамо да су овај, као и многе друге храмове , комунисти скрнавили и оскрнавили . Тако је и овај храм за време другог светског рата претворен у магацин и складиште за брашно .

Отац Илија узе воштаницу малу да је прислужимо за покој душа мученика земље херцеговачке и жртвоване . Наше друго свратиште била је Корићка јама , натопљена крвљу , сузама , лелецима и јауцима светих мученика православља . У маленој капелици отац Илија одслужио је мали помен за покој светих душица општине Билећа . Гледамо у јаму која је саблазна , дубока , крвава и рањена . И сада чујемо јауке и осећамо ране и бол мученика . Колико је само покланих , убијених и прекланих глава ? Колико ископаних очију ? Колико призора страшних и крвавих у другом светском рату ? Колико кланих и недокланих ? Колико поливених кречом живим ? Геноцид од хрватско-муслиманских усташа испуни јаму Корићку жртвом преголемом , која живи и живеће у песмама и молитвама .

Пролазимо Билеће . Наша пажња није могла , а да не примети , да се не задиви лепоти Билећког језера : плавог , дубоког , сјајног , мирног и чистог .

Окупани сунчевим зраком , стигосмо у Требиње , у манастир Тврдош , у седиште епископа захумско-херцеговачких . Предање каже да је манастир из 4 века и да га је подигао цар Константин , који је пролазио поред реке Требишњице и пожелео да на том месту сагради храм . Године 1996. нађени су темељи првобитног храма и почела су прва ископавања . Храм је рушен . У доба турске владавине постојала је интензивнија делатност градитељства , захваљујући којој је подигнута велика црква манастира Тврдош , коју је подигао херцеговачки митрополит Висарион 1509. године и Јован . Црква је живописана 1510. г. , од стране сликара Вицка Ловрова . До 1690 . у Тврдошу су столовали херцеговачки митрополити , а углед му је нарочито порастао у време митрополита Василија Острошког . Млечани 1694. године заузимају манастир , разарају га , руше куле . Светиња остаје пуста до 1930. године . У манастиру се чува лик Пресвете Богородице , део фреске који је скинут са зида , а потиче из времена митрополита Висариона , а својом лепотом и уметничком вредношћу подсећа на Милешевског Белог Анђела . У храму су похрањене мошти : рука Свете краљице Јелене Анжујске , честица Часног Крста са Голготе и делић моштију Светог монаха Јоасафа , последњег Немањића цара Јована Уроша , сина Душановог полубрата Симеона ( Синише ) Уроша , ктитора Метеорског храма Светог Преображења , коју је подигао 1370 . год. Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице .

У поподневним сатима попели смо се лествама духовним на узвишење Требињско звано Црквина,које је у средњем веку било православно гробље са црквом . Обретосмо се пред храмом Херцеговачком Грачаницом , који је посвећен празнику Благовештењу . Храм је подигнут жељом песника и дипломате Јована Дучића . Камен темељац је постављен 1999. г. , а први грађевински радови започети су у марту 2000. г. Налик је на Косовску Грачаницу , и нема припрату као косовски узор . Изграђен је за 7 месеци , уз финансијску подршку ктитора Господина Бранка Тупањца , бизнисмен из Чикага .Поред храма изграђени су још и : звоник , владичански двор , библиотека , амфитеатар , салон за банкете и други објекти за свештена лица и госте . Полијелеј је рад грчких мајстора , а иконостас од беле липе рад је столарске радионице манастира Твдош . Двери су урађене по узору на двери Хиландарске . Храм је живописан , а радови се приводе крају . Рађено је акрилним бојама , а дело је уметника из Београда . Унутар храма , са десне стране је могила песника Дучића , чији су земни остаци пренети 2000. године из Чикага у родно Требиње , и положени су у крипту . Изнад могиле је фреска на којој су насликани песник Јован са књигом у руци , као и ктитор Бранко у белом стихару са макетом цркве у руци коју предаје Пресветој Богородици .

Ручали смо у Требињу граду , на обали реке Требишнице , на ваздуху , у сунчано поподне , крај блиставе и сјајне воде . Овде се најлепше и најлакше чита поезија Дучића , али се и најбоље схвата и разуме песникова туга преголема .

У вечерњим сатима стигли смо под Острог , под планину и гору високу , где се поклонисмо светом ћивоту и целивасмо мошти целебне Светог Василија Острошког чудотворца . Чувар ћивота очита нам молитве за оздрављење , помаза нас уљем светим из неугасивог кандила које даноноћно светли над ћивотом острошким и светим . Зарадова се светац , још више ми , па похрлисмо у сусрет свецу грешни и покајани заједно сви ми . Необичан мир и топлина обузимали су срца наша . Ноћење под звезданим небом , под острошким висинама , уз пој птица и малених цврчака .

Дана другог , 13 . септембра 2004 . г. , на дан када наша црква славна , поштује спомен на празник појаса ( ризе ) Пресвете Богородице , присуствовали смо литургијском и евхаристијском сабрању у храму Острошком .На крају Литургије још једном се поклонисмо свецу , измолисмо благослове , напојисмо се благодаћу , узесмо нафору , опростисмо се , прислужисмо воштанице мале и кренусмо ка Доњем манастиру .

По обиласку Доњег манастира Острошког , нађосмо се пред капијом Цетињског манастира , који постоји од 15 века и који до данас сведочи нашу веру православну . Данашње здање је из времена династије Петровића , с почетка 18 века . Иконостас је из 19 века и рад је грчких мајстора . У храму су мошти Светог Петра Цетињског , истакнутог војсковође и владике , који се упокојио 1830 . , а за светога је проглашен 4 године по упокојењу . На иконостасу је икона Светог Петра Цетињског , а изнад ћивота је икона истог светог , савремени рад из 20 века . Последњи завет Светог Петра свом наследнику Петру Другом Петровићу Његошу , али и свима нама гласи : '''Не бој се и држи се Русије '' . Историја нас учи и показује нам зашто је важно да будемо са браћом Русима. У Цетињској светињи чува се још и : десница Светог Јована Крститеља , део Крста на коме је Христос распет , али се још увек не налази у храму и чудотворна икона Пустинољубитељка ( Филеримоса ) , из 1 века , дело Светог апостола Луке . Она је још увек својина државног музеја на Цетињу . Ове светиње добијене су из Русије од Романових , као поклон дому Карађорђевића . Једно време ове светиње чувале су се у манастиру Острогу , 1941 . год. Потом смо посетили богату манастирску ризницу у којој се чувају експонати непроценљиве вредности . То су : прва штампана књига на Балкану 1493. на ћирилици Октоих ( Осмогласник ) ; рукописне књиге од 12 до 16 века које су добијене из Русије ; рукописне књиге 16 . 18 века , чији је добар део пренет из ризнице манастира Пиве ; круна Светог Краља Стефана Дечанског из 14 века ; епитрахиљ Светог Саве ; копија чувене фреске Светог пророка Илију храни гавран у пустињи из манастира Мораче ; митра митрополита Висариона 17 век ; црквене утваре и сасуди из доба Немањића ; предмети од текстила ; иконе 17 и 18 века ; плаштаница из Беча 18 век ; копија Владимирске иконе ; две иконе итало-грчке школе ; руска икона Богородице Богољубске ; икона Млекопитатељнице ; антиминс на коме је служио владика Данило ; минијатуре у дрвету и металу ; свети сасуди барокне епохе 18-19 века ; окована Јеванђеља поклон руског цара ; кадионице ; руска звона , која су пренета из манастира Врањине са Скадра ; Јеванђеље , крст у злату и плаштаница , коју је лично извезла и даривала руска царица Катарина Светом Петру Цетињском ; две иконе Светог Александра Невског дар кнезу Николи ; икона Светог Василија Острошког са Светим Николајем Мирликијским ; богослужбене владичанске одежде , донете из Русије и ручни су рад , а које су носиле Цетињске владике : Данило , Сава , Василије , Петар Први , Петар Други ; одежда Светог Петра Цетињског и митра без крста , што занчи да ју је носио у чину архимандрита ; одежде Петра Другог Његоша , сат из Рима , свећа са његовог монашења , орден Свете Ане и документ Руског Синода о рукоположењу ; чудотворна икона Светог Трифуна са делићем моштију ; портрет митрополита Илариона Рогановића и Висариона Љубише ; одликовања Аустроугарска , Бугарска , Руска ; икона Богородице Умиљење ; одежде Митрофана Бана и потоњег патријарха Гаврила Дожића ; круне са венчања краља Николе и Милене и њихове две народне црногорске капе ; икона Светих Романових мученика , који су канонизовани 2000. г. Од стране Руске Православне Цркве .

Са Цетиња запловисмо у сусрет престоници црногорској Подгорици , у манастир Дајбабе , који је основан 1897 . г. , и у облику је правилног крста . Са страна од улаза налазе се десно и лево келија Светог Симеона и исповедаоница . Фреске су рад Светог Симеона , чија је главна карактеристика крупне очи на фигурама светитеља . Крупне очи говоре и осликавају детињу и чисту душу светог оца Симеона , који се упокојио 1941. г. . Предвидео је ратне ужасе другог светског рата . Поклонили смо се моштима Светог Симеона чудотворца Дајбабског . Од 1953 . г. дешавају се прва чуда и исцељења у манастиру и она трају и до данас . Те године, нема девојчица, проговорила је пред иконом Богомајке . Пре седам – осам година иста икона угасила је пожар који је задесио светињу .

Следећи кривудаву реку Морачу и њен живописни кањон , заустависмо се у истоименом манастиру Морача , задужбини кнеза Стефана из 13 века , који је посвећен Успењу . Манастир је некада био богато украшен фрескама , иконама и богатим даровима . био је покривен оловом до 16 века , када је страдао . Имао је чак и стотину монаха . Након тога обновљен је за време патријарха Макарија Соколовића , када је добио нови кров . Чувена је фреска морачка – фреска из 13 века : гавран храни светог пророка Илију у пустињи . Иконостас је у позлати на дрвету , а улазна врата су у слоновој кости . У порти морачкој је и мањи храм светог Николаја Мирликијског , који је живописан у 17 веку . Овај манастир имао је многе улоге кроз историју . Био је дом молитве . Под Богородичиним колом окупљао је и позивао народ на заклетву и борбу против непријатеља . У храму су мошти : рука Светог Харалампија мучениак из 3 века . Свети Василије Острошки је често навраћао у овај храм и у њему се топло молио Христу Богу . Овде се налази и свечев свети лик на две иконе .

Последње место ходочашћа , била је Света Куманица , о којој нема писаних података , већ само предања , по којима је ктитор крајем 13 и почетком 14 века Свети Григорије Куманички , што сагради на Атосу свети манастир Григоријат . Упокојио се на Атосу , а када је тај манастир изгорео у 18 евку , монаси светогорски донели су свечеве мошти у Куманицу . Ову светињу нико никада није рушио , али се она срушила сама по себи услед остарелости . Део моштију Светог Григорија Куманичког данас се налази у манастиру Драговић , у породици свештеника Лазовића , под подом манастира Куманице , а један део је у саркофагу унутар храма , које су нађене пре четири и по године , када је започела и обнова . Припрата је дограђена у 16 веку . Куманицу зову још и Мали Острог , а чуда и исцељења су многобројна . Сваке године 26. јула овде је велики народни сабор и сабрање . '' После 300 година поново се чују звона у Куманици '' , рече нам архимандрит отац Николај куманички , који нам молитве очита , помаза на с уљем светим , и пријатно нас угости и почасти великом трпезом љубави .

Господе Исусе Христе Боже наш , Теби нека је вечна слава и хвала кроза све векове векова . Амин .

вероучитељ Весна Лаловић

септембар 2004.

у Бајној Башти