Већ у самом старту, цртеж је (у односу на, рецимо, уљану слику) оптерећен множином предрасуда. Но, цртеж није тек стилска вежба, забележена импресија, бизаран дневнички запис или какво афективно пражњење, већ аутономан, дубоко самосвојан домен, фундамент који сеже до палеолитика, феномен, дакле, старији од писане речи. Цртеж је наистинитији од свих ликовних медија, најмање манипулативан од свих домена ликовне уметности, најближи живом куцању људског срца. Све је у цртежу тако немаскирано, необезбеђено, рањиво. Цртеж је сурова ликовна истина, а цртање захваљивање, благодарење, посвећивање у тајне света.

После Љубе Ивановића, у српској уметности било је неколико изузетних, посвећених цртача као што су Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Драган Лубарда, Жељко Ђуровић... Том посвећеном братству сањара и леутара цртежа, свакако, припада и Зоран Матић. Попут Љубе Ивановића који је, гледајући импресионисте схватио да се «оловком може направити светлост» и Зоран Матић је открио раскошне могућности меке графитне оловке. Претакање људске фигуре у облик и обратно, пронашло је своју судбоносну консеквенцу на цртежима Зорана Матића. Овај уметник има култни однос према људској фигури, према магичној присутности тела. Отмена утанчаност и осетљивост Матићевих женских актова не губи ничег од живе снаге цртежа и оне суштаствено цртачке драме. Посебан домен Матићевог цртачког бављења представља циклус цртежа посвећен суровом времену у коме живимо – трупла, жртве прекривене плахтама на месту трагедије, људи пали од «дугих деветки», «магнума», «хеклера», зликовци, гангстери, босови дебелих вратова што су осетивши мирис новца и крви измилели из својих мемљивих подрума, јазбина и лагума, прекаљени ратници са белосветских ратишта, преторијанци свргнутих моћника. Ове цртеже начинила је једна будна интелигенција. Призори на Матићевим цртежима далеко су од макабричности и морбидности, јер Матић се не спушта у пакао нашег времена да би свет посматрао кроз кадаверични паноптикум, већ да би спознао један театар окрутности и пружио своје сведочанство о мафијашима и њиховим жртвама, о егзистенцијалној тескоби данашњег човека, о његовој емоционалној осујећености, о изасланицима тмине – једном речју о трауматургији и неуротизму једног света који се урушава у себе.

Зоран Матић користи целокупну апаратуру једног цртача – линију, силуету, контуру, засенчење, сфуматуре, полутонове баршунасто сочног звука... Он неретко прибегава конструктивном монументализму, деликатном рашчлањавању и стапању валера и планова, тонском издиференцираношћу планова. Интелигентног ока и веште руке, Матић акт гради меким, изнијансираним сенчењем органичких маса, те контрасним сударима светлог и тамног. Форма је код Матића статична, но мултипликација актова даје јој динамизам. Цртеж овог уметника је строг (али не укочен) наглашене пластичне вредности. Самотну мекоту сенки, жива осветљења и тајанствене сенке и светлосне ефекте, Матић постиже гумицама различитих квалитета и финоћа. Ретки су данас они цртачи на чијим радовима је транспарентна крхкост графита тако мека и тактилна као на цртежима Зорана Матића. Његови цртежи долазе из једног посебног гена, из једне особене и дубоко самородне цртачке седиментације. Суптилни и мислени, сигурне, сигурне композиционе архитектуре и лишени описног линеаризма, Матићеви слојевити цртежи без много опсенарских трикова оживљавају свет женских и мушких актова, те лотреамоновских животиња. Но, далеко од тога да су Матићеве жене одалиске. Изолована женска фигура, напета у грчу, скоро залеђена, сем као ликовни облик, доима се и као епифанија у једном простору који сугерише недокучивост и безвласност. Матић са папиром успоставља присан дијалог, готово љубавнички однос, магијски решавајући проблем форме. Матићева сфумата су префињено модулисана. Графитна површина је тонална, финих валерских градација и различитог светлосног интензитета. Насупрот нежних тонова стоје тешки графитни намази метафизичке црнине, оне таме из које се рађа феникс.

Зоран Матић је један од најпосвећенијих и најоргиналнијих српских цртача данас. Његову руку покреће понор који се отвара дубоко у бићу. Али, ту долазимо на терен ониријског, што је тема за једну посебну и опсежну елаборацију.