ЗНАТЕ ЛИ СВЕ О ВАШОЈ УЛИЦИ
На рушевинама Српског Царства кнез Лазар је смишљеном и упорном политиком успео да створи нову српску државу. Из малог језгра око Ибра, Расине и Топлице проширио је свој утицај и своју власт на све четири стране. После освајања земаља Николе Алтомановића границе његове државе излазе на Дрину и прелазе долину Увца према западу. На југу је држао Ново Брдо и Липљан, тако да је био господар најважнијег рударског центра на Косову и у Србији уопште. У правцу државне границе захватају долину Јужне Мораве, град Лесковац, Ниш, Бован код Алексинца, град Петрус источно од Параћина. Северна граница Лазарева државе избила је на Дунав 1379. године, када је освојио област Растислалића и постао господар Браничева и Подунавља. После смрти угарског краља Лудовика првог (1382), кнез Лазар раскида вaзалне односе према угарском краљу и напада Голубац, Београд и друга места, а његове чете прелазе и преко Саве. Тада Сава и Дунав постају северне границе његове државе.
За успон кнеза Лазара
велике заслуге има Српска црква, која је у њему видела обновитеља и ујединитеља
државе Немањића. Кнез Лазар је такође много чинио са своје стране да заштити
интерес Српске православне цркве. Његовим посредовањем дошло је 1375. године до
измирења Цариградске и Српске патријаршије, па је тада на државном сабору
изабран и нови српски патријарх Јефрем (1375 – 1379/80). Био је он компромисна
личност, пошто је одговарао интересима Цариградске патријаршије, господару Зете
Ђурђу првом Балшићу, кнезу Лазару, а вероватно и другим круговима. После
освајања Подунавља и осетног проширења Лазареве државе, сазван је поново државни
сабор, овог пута га је сазвао кнез Лазар, а не и други обласни господари, па је
на сабору изабран за патријарха Спиридон, веран сарадник кнеза Лазара. Са
ширењем државе кнеза Лазара створени су повољнији услови да се Српска црква
чвршће повеже у организационом погледу.
Осамдесетих година кнез Лазар није постао господар велике територије, већ је успео да придобије за сарадњу тадашње моћне обласне господаре: Вука Бранковића и Ђурђа другог Балшића. Вук Бранковић је признавао врховну власт кнеза Лазара и био његов вазал, али је истовремено сачувао унутрашњу самосталност своје области. Односи са господарем Зете нису стигли до таквог степена сарадње, али су у сваком погледу постали пријатељски и савезнички од тренутка када се Ђурђе други Балшић оженио ћерком кнеза Лазара. Треба приметити да је трајна и непомућена сарадња постојала између кнеза Лазара и босанског владара Твртка првог Котромановића.
Српска црква није прихватила краља Твртка првог као правог наследника Немањића, по свој прилици због његове верске политике. Црква се определила за кнеза Лазара, што је и он из разумљивих разлога прихватио, па се у својој држави понашао као легитимни наследник цара Душана. Такво је схватање било прихватљиво и у области Вука Бранковића, а изгледа и шире. Но и поред тога кнез Лазар није дошао у суког ни са краљем Твртком, нити са Балшићима и Вуком Бранковићем, који су у унутрашњој политици били самостални. За вођење опрезне политике било је много разлога. Поред суревњивости и лакомости обласних господара, лебдела је стална опасност од Турака.
Напредујући на широком фронту, Турци су све пред собом кршили и далеко се залетели. Један одред Турака допро је у подручје Параћина 1381. године, али га је тамо уништио крајишки властелин Цреп Вукославић. Пет година касније велика турска војска под командом емира Мурата осваја Ниш (1386) и покушава да продре у долину Топлице, али је овде код Плочника зауставља кнез Лазар са својим одредима. Идуће године, ако не и раније, Турци су на границама Зете (1387). Пре краја 1387. године Лека Дукађини и његов брат Павле су свакако вазали Турака. У немогућности да продре на запад преко територије кнеза Лазара, једна турска војска прошла је кроз Зету и упала у државу краља Твртка 1388. године, али је претрпела тежак пораз код Билеће. Емиру Мурату постало је јасно да не може озбиљније угрозити српске земље са мањим одредима или пак надирући долином Топлице. Решење се морало тражити у одлучној битци и на другом правцу.
Велика турска војска, под заповедништвом емира Мурата, упутила се из Пловдива помало заобилазним правцем да би стигла на Косово и спустила се у долину Ситнице и Лаба. Продор велике непријатељске војске није изненадио кнеза Лазара, ни на политичком, ни на војном плану. Он је благовремено извршио све припреме. Успоставио је добре односе са својим суседима, укључујући и Угарску, а савезничке односе са краљем Твртком првим, Вуком Бранковићем и Ђурђем другим Балшићем, тако да су се окупљени у антитурској коалицији нашли сви господари српских Земаља. Краљ Твртко послао је у помоћ већи одред својих војника, под заповедништвом војводе Влатка Вуковића. Вук Бранковић је на време мобилисао своје снаге, пошто су Турци непосредно угрозили његову област. За Ђурђа другог Балшића се не може рећи да је учествовао на Косову, али није био ни на турској страни. Највећи број војника припремио је кнеза Лазар, па је са својим савезницима спремно сачекао Турке. Није дозволио ни да га непријатељ у тактичком погледу изненади, већ је Турцима наметнуо одлучну и отворену борбу. Многе појединости о току битке, па чак и о крајњем исходу, нису довољно познате. Извесно је да су Турци претрпели огромне губитке. Погинуо је и емир Мурат, његов син Јакуб, као и велики број најистакнутијих ратника. Огромни су били и губитци код Срба. Погинуо је кнез Лазар и велики број одане и за рат способне властеле. Исход ове битке био је по свој прилици нерешен, мада савременици недвосмислено говоре о српској победи, да би се ускоро о битци говорило и писало као о тешком поразу и великој погибији српске војске. Турци по свој прилици нису извојевали победу 15. јуна 1389. године на Косову, али су зато добили рат против савеза који је организовао кнез Лазар. После погибје оснивача антитурске коалиције, савез се сам по себи распао и више није било таквих снага које би могле да зауставе поновни напад Турака.
____________________________________________________________________________________________________
Баштина 33
ХОЋУ ЗА ЏАБЕ - УЛАЗНА КАПИЈА ЗА ТАРУ - СТО ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ У БАЈНОЈ БАШТИ - ТРАДИЦИОНАЛНА ЗАБАВА У ЦЕНТРУ САВА, ВЕЧЕ БАЈНОБАШТАНА - ЗЕЛЕНИ ЧАРДАЦИ - НАЦИОНАЛНИ ПАРК ''ТАРА'': ПРОГРАМ УРЕЂЕЊА ТУРИСТИЧКО-РЕКРЕАТИВНИХ ПОВРШИНА И ПРОГРАМ СЛУЖБЕ ИНФОРМИСАЊА, ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПОПУЛАРИЗАЦИЈЕ ВРЕДНОСТИ ''НАЦИОНАЛНОГ ПАРКА ТАРА'' У 2005. ГОДИНИ - ТАРА ДОГОДИНЕ ЗНАЧАЈАН СКИ- ЦЕНТАР, ЗА ПОЧЕТАК ЈЕДНА СТАЗА - НАЦИОНАЛНА КУЋА „РАДМИЛОВАЦ“ - МОНУМЕНТАЛНА ЦРКВА - ЛОШЕ НАМЕРЕ ШИЋАРЏИЈА - „ДРИНА“ РЕЗЕРВАТ БИОСФЕРЕ - БРОД УСИДРЕН А СМЕЋЕ ПЛУТА - РОБИНСОН СА ДРИНЕ - МЕЉУ ВРЕМЕ, КУКУРУЗ БЕЛИ И ПРЕКРУПУ - ОД КОВАЧА ДО ВОДЕНИЧАРА - ОДЕ МИЛИЈАНА ЗА ИТАЛИЈАНА - РАДИВОЈЕ САВИЋ (1926-1993), РАВНОГОРАЦ И КОМУНИСТА - СКАУТСКИ ЦЕНТАР НА ТАРИ - ИЗВИЂАЧКО ВЕЧЕ - СТРУЧНА ПРЕВЕНЦИЈА ПОЧИЊЕ У ЛАБОРАТОРИЈИ - НИЈЕ ВАЖНО КОЛИКО ДУГО ЖИВИМО ВЕЋ КАКВИМ КВАЛИТЕТОМ ЖИВОТА ЖИВИМО - УЛИЦА КНЕЗА ЛАЗАРА - ЉУБА ТАДИЋ 1929 – 2005 БИО ЈЕ ПОЧАСНИ ЧЛАН БАЈНОБАШТАНСКЕ БАШТИНЕ - СУШТИНА, СТВАРНОСТ ИЛИ МАШТА - ПИРГО - ЦИКЛОТРОН ДАНАШЊИЦE - КЊИГА О ТАРСКИМ МЕДВЕДИМА - КРЕПКО У ДРУГО СТОЛЕЋЕ