ПОРТРЕТ:

Костојевчани и данас помињу учитеља Малишу. Ко је он био. Да, Малиша Стефановић од оца Танасија и мајке Марице рођен је у селу Поточању 4. априла 1891. године. Основну школу завршава у Севојну а нижу гимназију у Ужицу. Уз материјалну помоћ старијег брата Милована, пешадијског наредника, и малу државну стипендију завршио је као оличан ђак учитељску школу у Алексинцу 1912. године.

Добровољно ступа у ђачку чету у Београд на одслужење војног рока, да би у септембру 1912. године био распоређен у IV пешадијски пук „Стеван Немања“ у Ужицу као ђак редов 1. чете, 3. батаљона, првог позива. Учесник је у Првом балканском рату у ком се истакао у борбама на Куманову, Бакарном гумну и Бабини.

У Другом балканском рату је са својим пуком „Стеван Немања“ учествовао у свим борбама против Бугара на реци Брегалници и Ретким Буквама. Тада добија за заслуге чин резервног наредника. Демобилисан је 6. септембра 1913. године. Није изостала за ова два рата ни споменица (1912) и сребрна медаља за храброст (1913).

Наредбом министра просвете постављен је за учитеља основне школе у Костојевићима. Деца га нису довољно ни упознала (децембар 1913) одлази на војну вежбу у Београд где је положио испит резервног официра (други у класи).

Крајем јула 1914. г. у Првом светском рату поново је у IV пешадијском пуку „Стеван Немања“ и остаје у њему до краја рата 1918. године. О овом пуку је пуно писано. Али да се понови да је био у непосредној близини кад је погинуо Димитрије Туцовић. После Врапчег Брда, Златибора, Прибоја, Косова, Андријевице, Албаније стиже на Крф. После велике голготе, изгубљено много сабораца, трагичних сцена пуних патње и језивих призора са острва Вида, завршава једну претешку драму првог дела рата.

Све време је био ратник и фотоаматер. На велику жалост од тога материјала много је унуштено оет од Немаца у једном претресу у току Другог светског рата. Стицајем околности остао је један број. У поседу Народног музеја у Ужицу је 117 обрађених каталошких бројева. О детаљима, радознали могу да се упознају у Ужичком зборнику број 17. Оно што би аутор овог чланка истакао то је да се на тим фотографијама налазе и неки борци из Костојевића: под. бр. 54 и 55- Саво Луке Бабића рез. поручник, водник 4. чете 3. батаљона, носилац Карађорђеве звезде за заслуге у рату (у неком од наредних бројева писаћемо и о њему) а друга је портрет, под. бр. 59 – Трифун Вукашиновић и Велисав Павловић војници, под. бр. 84 – група официра у Штабу IV пука пред офанзиву 1918. год. Крста Смиљанић, генералшабни пуковник – командант Дринске дивизије, Душан Радосављевић и Гезман Герхарт и слике Основне школе у Костојевићима и ученици те школе у којима је Малиша радио под. бр. 116 и 117. За истраживаче прошлости ово су довољни путокази са 23. стране датог текста.

После опоравка на Крфу (фебруар – април 1916.г.), реорганизације јединица, пребацује се у Солун на војну обуку и припрему до септембра 1916.г. Жестоке борбе су почеле одмах на гребену Малка Ниџе, који је на јуриш заузет, па одатле на Кајмакчалан, а овај пук је имао част да на важан стратешки врх Кајмакчалана први избије и примора непријатеља на повлачење. Е, кад су се само дочепали „родне груде“.

Следе унапређења у чин потпоручника (IV 1914), поручника (VI 1914), капетана II класе (IV 1919), капетана I класе (VII 1921), мајор (VI 1935) и потпуковник (XII 1940). Одликован је Златном медаљом за храброст 14. јануара 1918, Златном медаљом за ревносну службу 11. априла 1920. године и Албанском споменицом 16. новембра 1921. године.

Решењем министра просвете од 19. децембра 1919. године, Малиша Стефановић је постављен за сталног учитеља Основне школе у Костојевићима. Положио је државни испит са одличним успехом за учитеља. Живог духа, велике радне енергије, посветио се просветно педагошком раду и као истакнути прегалац у описмењавању. На овом питању ћу бити мало опширнији.

Министарство просвете је донело одлуку „Ради организовања писмености у народу, уредити школске станице или амбулантне школе за децу која не иду у школе, а за исте, ако су одрасли аналфабетске течајеве, стручне школе и течајеве за образовање ових, који су научили читати и писати“. Најсвеобухватнију активност је показао Малиша Стефановић учитељ костојевачке школе за кога у предлогу за одликовање (Општинског суда општине Костојевићи од 8. јуна 1921. год.) каже: „нарочито по повратку из минулих ратова, неуморно је радио на оправци школе, учењу ђака и просвећивању народа... Поред тога што је радио са својим разредом, он је уписао 37. неписмених младића и девојчица и показао у овом послу одличан резултат... Ради пуном вољом на културном пољу ван школе, председник је културног одбора, председник одбора за заштиту деце и младежи, председник народне књижнице и читаонице, члан месног одбора за помоћ невољнима у рату. Један је од оснивача Земљорадничке задуге у Костојевићима и један од њених председника (Школски надзорник наводи учитеље: Милорада Алексића, Александра Терзића – Заовине, Малишу, да су основали 6. задруга). Малиша је држао предавања у свим селима општине, на разне теме и просвећивање, не жалећи време празником и слободним временом... „После овако скраћеног образложења, на предлог министра Малиша је добио Орден Светог Саве V реда, од 27. септембра 1923. године.

Учитељ Малиша је активан и у учитељском удружењу, обавио је више чланака у часопису „Учитељ“, а био је и проналазач, имао је патенте у наставним средствима и тако унапредио просветно – педагошки рад, а био је члан удружења југословенских проналазача.

Одлуком министра просвете од 18. августа 1925. године постављен је за надзорника за срез рачански и златиборски са седиштем у Ужицу. Напредовао је и у платним категоријама. Пред рат је постављен за управника Основне школе у Ужицу, од 1. марта 1940. године.

Покретач је и оснивач хуманитарне организације „Наша нада“ (1931) која је радила на пружању помоћи сиромашним ученицима, а касније и угроженим просветним радницима путем кредита.

Саградио је кућу од 1934 – 1936. године по плану архитекте Миладина Прљевића (пројектовао хотел „Палас“, и своју кућу на данашњем Тргу партизана). Била је намера после другог светског рата да се због неког колског пролаза та кућа руши, али захваљујући њеној специфичној улози током рата век је продужен, па се од тога одустало (документација у Народном музеју Ужице).

Малиша је 2. априла 1941. године распоређен у Призренски војни пкруг, као шеф мобилизацијског одесека. По заузећу Призрена, он се са јединицом повукао у Ђаковицу, па у Пећ, а одатле на планину Чакор. По капитулацији одведен је у заробљеништво у Немачку, и одатле ослобођен 17. априла 1945. године у Нирнбергу где се затекао. Из једног сачуваног писма види се да је извесно време провео у официрском логору Олфан – VIII – Б, у Хамелбергу.

По завршетку Другог светског рата разрешен је војне дужности и преузет за учитеља народне школе у Ужицу и тако до 31. августа 1950. године када одлази у пензију. Активан је био и касније док се није придружио својим палим друговима са Дрине, албанских планина, Кајмакчалана, да вечно почива на гробљу Доварје од августа 1968. године. (Изворна документација: Ужички зборници: бр. 17,23, 24.).

Малиша је рођен у Поточању, пре и после Првог светског рата био не само учитељ у Костојевићима већ и сабопрац некох Костојевчана, ратни фотоаматер, културни делатељ у Костојевићима, оснивач задруге и пропагатор напредне пољопривреде, хуманиста, проналазач, дописник, често одликован, награђиван, унапређиван, просветни надзорник среза, управник школе, војни старешина, заробљеник, дочекао пензију али и обогатио збирке Народног музеја у Ужицу.

Стаменко Стаменић