ИНТЕРВЈУ:

Разговор са Стаменком Стаменићем

Раније је наш лист објавио збирне пописе становништва рачанског краја од 1934 – 2002. године, као извод из рукописа за књигу о пописима становништва. Припрема књиге „Пописи житеља рачанског краја 1863 (остали збирни пописи по насељима)“ ушле су у само финале. Разговарали смо са аутором Стаменком Стаменићем да би наши читаоци први сазнали шта се то припрема у издавалаштву, кроз разговор.

У разговорима, марта 2004. године, председник СО Бајина Башта мр Бобан Томић је дао иницијативу да би се са таквом књигом, поред осталог, могла освежити сећања на стварање нове српске државе као захвалност народу рачанског краја за сва страдања и победе.

Ранија идеја је да издавач буде Народна библиотека „Милош Требињац“ из Бајине Баште је само потврђена.

Договор је био да се заврши током јула 2004. године, за дан општине Бајина Башта.

Од мене то најмање зависи. Ја сам свој део завршио. Сада је у разматрању код издавача и општинске „владе“.

Можда да, можда не. Ако је први човек схватио добру намеру и потребу, онда треба брзо радити, јер изгубљено време се тешко може надокнадити.

И то је могуће. Читаоци су онда у предности, виде једну појаву на два начина. Мада би то било расипање скромних и недовољних средстава.

Пре свега обиље података о домаћинствима 1863. године, за целу територију садашње општине Бајина Башта по селима. Старешина домаћинстава са занимањем и врсте родбинског односа са пописаним, појединачне године старости за све чланове, здравствене одлике или телесне мане које су забележене. Први пут је процењена вредност имовине у дукатима, као и приказани месечни приходи.

Прво, ово је једини до сада познати детаљан попис који постоји у архиву Србије. Циљ је усмерен према обичним људима, који имају жеље да знају податке о своме пореклу и коренима. Књига ће дати део одговора на то, али ће упутити и на начин сазнања и осталих података, од литературе, матичних књига и др. извора.

Да, врло скромно. Административно – територијалне промене су значајне за све пописе, па је историја толико коришћена, са приказивањем рачанског краја у ширем окружењу кроз историју.

Да, читаво једно поглавље су збирни пописи по насељима од пописа 1834. године па преко већине пописа до 2002. године. Убачена су и два пописа стоке као техничка попуна табеле, али могу да користе истраживачима. Неки пописи прате број писмених, војно способних и др. подаци. Може да буде од користи прилог из кретања становништва по селима како је то забележено Љуба Павловић, као допуна стања које је било по наведеном попису, а за читаоце врло корисно да мање „лутају“.

Те, 1863. године је било 16. 494 житеља, са просечном старости од 19 и по година, који су живели у домаћинствима у просеку са 8 чланова, са четири лица која су била старија преко сто година, са 308 разних презимена итд.

Све варијанте су могуће, па и оне непредвидљиве. Ипак би то било штета, без обзира на тешка времена. Али када је све то било лако? Сваки период кроз историју је имао својих тешкоћа, некад мање или више. Сваки аутор као и онај који започне кућу заврши. Ко не започне нема шансе ни да заврши. Само је питање што се енергија тада бескорисно расипа, посебно што ми нисмо више велика држава. Зато је потреба међусобног уважавања израженија више него у неким другим временима и коришћење свих потенцијала. О нама најбоље можемо сами да говоримо и стварамо и зато треба да здруженим снагама грабимо за сваки корак напред.