6. октобар 1952.

Lake Villa III.

U.S. of America

Љубљеној сестри, вољеној деци, врлој супрузи, драгој родбини, искреним пријатељима и познаницима пок. Здравка Милекића, моје искрено саучешће у неизмерној жалости за Вашим братом, оцем, супругом, рођаком, пријатељем и познаником Здравком, који телесно умре прoшле суботе, на Крстовдан, 27-ог септембра у 0,о4 h, тј. око пола ноћи.

О овоме сте прошле недеље, 28-ог септембра , телеграфски обавештени, а сада, на мене је пала, нимало пријатна дужност да Вас, и овим путем, опширније обавестим о животу, раду, болести и смрти пок. Чика Здравка, кога сам имао обичај тако називати, као његов собни друг за последњих десет месеци његовог мученичког живота.

Не имађох среће да га лично упознам пре Другог светског рата, мада сам о њему слушао много лепих ствари, када сам био у отаџбини. Заиста, била је за свакога част познавати Чика Здравка и уживати његово друштво. Упознали смо се у овој земљи, далеко неколико хиљада километара завичаја, у земљи чији народ нас је примио братски и од срца искрено, али нама је ипак. а особито пок.Здравку, без својих драгих, било хладно и празно. Од првог дана нашег познанства осетио сам јачину моралних и духовних својстава, иако је његов организам био увелико од неизлечиве болести, од рака у мокраћној бешици. Умро је не сазбавши да болује од наведене болести, тако су желели лекари, који су сматрали да би га сазнање о болести отерало много пре у гроб. И тако тешко болестан, радио је најтеже телесне послове, све дотле, док није исцрпио и последњу искру своје физичке моћи. Радио је тј. дан и ноћ само да би што више олакшао живот своје породице. За њега се са правом може рећи да је целога живота био херој рада. Знао је, да ако он не помогне своје, да то други неће учинити. У ушима су му звучале речи српског песника Ђ.Јакшића: „У свету брале, нема љубави“. Али он није радио само за своје него и за друге. Мени је, за ово кратко време боравка са њим, познато више особа, којима је Чика Здравко несебично притекао у помоћ. Међутим, од новембра месеца прошле године, гаси се његова радна снага, тако да под теретом јаких болова подвргава се другој операцији чишћења мокраћне бешике и радио-зрачењима. Уколико се сећам, он је први пут имао операцију почетком 1951. год. а после операције примао је радио-зраке под надзором једног доброг лекара. Кoлико су радио-зраци јаки, најбоље говори живот тог лекара, који је говорио: „Трудићу се да Милекића поставим на здраве ноге“, незнајући да ће, иако млад, завршити пре од Чика Здравка, јер су му радио-зраци, при руковању апаратима у којима је радијум, у пролеће прошле године, угасили живот. Дакле Чика Здравко је оперисан средином марта ове године. После 20 дана лежања у болници, продужава лечење у кући породице Стоковић у Libertyville-у, да би, почетком јуна, прешао у дом стараца, такође Стоковића кућу, у Lake Villa ( 18 км. од Libertyville-а), где је даноноћно био под присмотром лекара и болничара. Од друге операције, па до десет дана пред смрт, примао је сваки дан инекције морфијума, а за умирење болова. Иначе није могао да поднесе страховите болове. За сво време тешке болести ниједанпут није закукао, нити неког негодујућег гласа пустио. Дакле, још један доказ његове величине. Увек је подвлачио да је срећа за онога који пред смрт болује – јер има времена да окаје грехове, док напрасна смрт је много тежа, јер човек напушта овај свет под теретом неокајаних грехова.

На дан 18-ог септембра сам га посетио, када сам у име његово написао писмо за сестру му Виду. Није могао да се потпише, јер су му руке сувише дрхтале. Већ је почео да се губи. Имао је изглед човека који је пред смртном опасношћу и покушава да је избегне. Поглед му је био стаклен и укочен, разговор без везе. Био је свестан да му је ту крај, тј. тако ми је рекао: „Мијо, ја видим ту ми је крај, само би волео да сачекам Николаја“. Ја сам у оном писму ставио да га Николај обилази, јер то је била његова жеља, ваљда је мислио да ће његова породица, када чује да га Николај обилази, бити спокојнија. Иначе, по причању Миће Марковића, који ради у том дому као болничар, последњих дана није скоро ништа јео. Такође није помињао ни породицу. Као што рекох, када сам био код њега 18-ог септембра видео сам да му се приближује крај. Зато, чим сам се вратио у Libertyville рекао сам једном калуђеру да оде, те да га исповеди и причести, јер Николај још није био дошао из New Yorka. Овај калуђер је то учинио исте вечери. Николај је приспео у манастир, односно код Стоковића 22-ог септембра иодмах отишао у Lake Villa код Здравка, те га и он исповедио. Било нам је свима драго да је Николај дошао пре његове смрти, јер му је била жарка жеља да се са њим види. У петак 26-ог септембра, када је Славко дошао из Lake Villa, рекао је : „Хвала Богу, Чика Здравко изгледа боље, лице му је светлије и веселије него обично“. Када је Славко био код њега било је око 18 часова, а одмах после његовог одласка, по причању Миће Марковића, позлило му је и пао је у самртнички ропац, који је трајао од 20 часова до часа смрти. Мићо му је запалио свећу и ставио у руке. Умро је на Мићиним рукама, посматрајући како сагорева свећа у времену од 4 сата, попут његовог организма, кји је под утицајем болести сагоревао 4. године. Последња реч му је била: „Бог...“.

Иако тешко изнемогао, могао је до последњег часа да устаје без ичије помоћи, те тако, и поред тешке болести, није био на терету другима. Поред породице Стоковић, која га је материјално издржавала, морам да вам подвучем несебичан труд Миће Марковића, који је уложио око услуживања пок. Чика Здравка. Не претерујем када кажем, да оно што је Мићо учинио за њега од јуна месеца ове године, пазећи га као свог најрођенијег, не би више имао ни од своје породице. Зато се ми сви, који познајемо Мићу, дивимо његовом самарићанском раду и узвишеној племенитости, коју по својој природи, према сваком човеку испољава. Поред свог напорног рада у том дому, Мића је сваку жељу Чика Здравка испунио. Све што је Здравко пожелео у погледу јела и пића, добри Марковић је нашао могућности да му то спреми; чак и за своје новце је куповао извесне артикле, за које је Чика Здравко имао прохтев. За свој рад Мића не тражи награду и признање, али би га једно писмо захвалности од породице Чика Здравка сигурно радовало.

На дан смрти, око 10. часова, владика Николај је посетио тело покојника у Lake Villa и одржао опело. Затим је тело пренето у мртвачницу, где је опремљено и у сандук стављено. Трошкове око сахране узео је на себе наш манастир.

Сахрана је обављена у 17h, на дан 29-ог септембра, на манастирском гробљу. Опело је извршио владика Николај, уз помоћ архимандрита Фирмилијана и јеромонаха Митрофана, а у присуству владике Дионисија, проте Бркића, породице Стоковић, Миће Mарковића и др. пријатеља и познаника пок. Чика Здравка. Са покојником се, у једном дивном говору, опростио владика Николај. Његове су речи гануле и најтврђе срце, изазвале много суза. Г-ђа Драгица Стоковић јецала је као мало дете, формално се гушила у сузама, јер је она у Чика Здравку гледала оца, а свога оца је изгубила у раној младости. Судбина њена је слична судбини Здравкове деце: и она је била у Београду када јој је отац у Америци погинуо. Седи владика Николај је много волео и ценио пок. Чика Здравка, па при сахрани није могао а да не пусти сузе. –Говор је почео потресним гласом и са сузама у очима: „Тужна браћо и сестре, пред нама је тело човека, чији живот је пун романтичности и драматичности...,износећи покојниково рођење, младост, рад борбу, заробљеништво и смрт. Завршио је са овим речима: „Живот Здравка Милекића може се поделити у три дела: рад-зној, рат – крв и заробљеништво – сузе. Пред Божијим престолом сада стоје три кондира (пехара): један пехар зноја, један пехар крви и један пехар суза: а тај зној, та крв и те сузе су нашег пок. Здравка. Све то стоји пред Богом, нашим врховним судијом, који има да одлучи где је наша последња станица, да ли у бескрајној тами или у бескрајној светлости. Ми верујемо да зној пок. Здравка, као последица непрекидног рада, крв као последица праведне борбе, и сузе, као последица невиног страдања, су најбољи доказ куда ће отићи његова намучена душа. Молимо Свевишњега да га што пре прими у рајско насеље. Амин“. Још неки земљаци Чика Здравка били су се спремили да држе посмртно слово, али после веома исцрпног и садржајног говора једног старог владике, чија жива и писана реч још није нашла такмаца код данашњих његових српских савременика, свакако би реч других говорника само умањили величину ове сахране. Дан погреба пок. Здравка био је један од најлепших јесењих дана, тако да нису биле никакве тешкоће око припреме за сахрану. Када смо бацали суву земљу на ковчег чули су се неки звуци, који као да су ми говорили: „Ми идемо преко океана у земљу Србију, да јавимо о овом свечаном чину породици Чика Здравка“. Збиља, потмулих и тупих удара ашова у земљу налазили су одејека у кланцима валовите Дрине и у планинским гудурама Таре, где се је Чика Здравко родио, растао, радио и борбу са узурпаторима правде водио. Године ће проћи, генерације ће се смењивати, али име доброг Чика Здравка у ужичким брдима и даље ће живети. А деци пок. Здравка упућујем речи владике Николаја, које да испишу на гробу свога оца: „Кад ја умрем, децо, запалите свећу; ал' ја ни у смрти мртав бити нећу.-Не бојим се смрти, нити гробне таме; ја умрети не могу, Христос умре за ме.“

Писмо од сестре и супруге приспело је на дан његове сахране, а последње сестрино писмо је датирано даном његове смрти: његов живот се угасио на Крстовдан. Све је то симболично.

У вашем неизмерном болу ја немам смелости да вас тешим, и сматрам да би свака људска утеха била излишна. Вас највише боли што је пок. Чика Здравко оставио кости у туђини. То нас, мање више, који смо расути по свету, такође, тишти. Сви би желели да се вратимо мајци отаџбини и да тамо нађемо вечни покој поред гробова својих отаца. Али стварност изгледа другачије. Наиме, људи једно желе и раде, а Бог друго располаже. На послетку, ја сам мишљења да, ако треба да умрем, боље што даље од својих, јер свуд је земља Господња. Својим сам потребан жив а не мртав. Уосталом, као хришћани који верујемо у загробни живот, не би смели да оплакујемо смрт наших драгих, јер нашим плачем и жаљењем негирамо Христово васкрсење и Његове речи када каже, који верује у Њега тај неће умрети. Често пута са Чика Здравком, читајући Св. Писмо, разговарали смо о смрти. Бог да га прости он је увек говорио: „Не плашим се смрти, ал' се бојим грехова, тј. умрећу, а под теретом грехова“. Он је, иако тежак болесник, био задовољан што је дугим боловањем имао времена да се покаје за грехове и да се исповеди. Ја верујем да ће његовој души бити много угодније, ако стегнете срца, утолите осећања, зауставите сузе и пустите да вашим бићима разум господари. Не могу, а да вам не кажем да ми се свиђа схватање смрти код овог народа, они не кажу да је неко умро, него отишао на пут, и реткост је да се покојник оплакује, Много је боље да остатак ваше животне снаге, мислим на Здравкову сестру и супругу, не трошите око узалудног оплакивања пок. Здравка. Њему би милије било да ту снагу употребите на подизање и васпитање његове деце.

Пре него што завршим ово писмо, хтео бих да вам скренем пажњу на извесне моменте у вези са болешћу пок. Здравка. Дакле, као што сам напред навео, његова болест је била заиста неизлечива. Шефови појединих држава, иако материјално имућни, као нпр: енглески краљ и супруга аргентинског шефа државе. Ева Перон, у овој години преминули су од исте болести, мада релативно још млади, тј. енглески краљ умро је у 57., а Ева Перон у 33. години живота. Сви могући расположиви лекови и извршене операције од најбољих хирурга, не могоше их отргнути од неизлечиве болести. Пок. Чика Здравко добио је ову болест, по свој прилици, после страшних мучења и батинања од стране Гестаповаца на Бањици. Према томе не треба да вас гризе савест да је његова болест последица напорног рада. Лекари су му дозвољавали да сваки посао може обављати и свако јело, као и пиће узимати, јер ни једно од тога неће погоршати, нити побољшати његово здравствено стање.

Лечен је бесплатно од најбољих лекара у овој околини, само су болнички трошкови плаћени. У прилогу овог писма је писмо лекара који је вршио операције пок. Здравка. Г-ђа Стоковић је изврсна домаћица и у кувању перфектна. Она је овом лекару, за његов хуман и несебичан рад који чини нашим људима, више пута месила по неку торту, и у име Чика Здравка. Ове торте су прави деликатес, те се доктор и писмено Чика Здравку захвалио. Као што рекох, све операције је бесплатно вршио и сваки га је дан, за време лежања у болници, обилазио. Ако би он свој рад наплаћивао, изнело би око једну хиљаду долара. Збиља, овако нешто је реткост у данашњем свету, свету помањкања моралних и духовних својстава.

Такође, у прилогу овог писма је списак ствари које су остале иза пок. Здравка, и које сам вам данашњом поштом, у четири пакета, послао.

Још за живота, у присуству два сведока, написао је на једној цедуљи, да се његов џепни сат преда сину му Милану, а три прстена и два наполеона предаду жени и драгој деци. Ту предају има да учини г-ђа Стоковић, када буде једног дана долазила у посету својима, у Београду. Уосталом, видећете се са г-ђом Стоковић, и о овоме договорити.

Напослетку, молим да ме извинете што је моје писање збркано, мисли без реда набацане, и често нечитљиво. Али, при читању, имајте увек на уму да сам ово писмо писао искрено, онако како сам осећао, без имало лицемерства. Пок. Чока Здравку, Бог да душу прости. А вама нека би Свевишњи Бог дао снаге да овај велики бол са што мање трзавица пребродите.

Много вас цени и срдачно поздравља

Миодраг Цвијић

P.O. Box 87

Lake Villa III.

Н.З. Породица Стоковић и Мићо Марковић упућују вам дубоко саучешће. Смрт Чика Здравка их је сувише потресла, да би вам и они овога пута писали.

Мијо

Уз Цвијићево писмо, достављено је и писмо Др Доналда, упућено Здравку. Писмо гласи:

Г. Здравко Милекић 10. јануар 1952

Српски манастир

Либертвил – Илиноис

Драги пријатељи:

Пред Божић примио сам од вас један најдивнији колач. Непотребно је говорити да смо, моја породица и ја уживали свако парче од њега, не због тога што је био сасвим тако сладак, него, такође, зато што је иза њега искрена племенитост многих мисли, које сте ви и ваш народ показали према мени.

Ја искрено желим свима вама здравље и срећу, и надам се да ће 1952. наставити да буде стварно једна срећнија година за све вас.

Вама веома одан

Dr Donald Dougllas